Зимска депресија

То како се сада осећате после свих ових празнике или током ове зиме која се већ одужила, а тек је прошао децембар, има и име и зове се Сезонски афективни поремећај и далеко је учесталија појава и комплекснија од оног што већина од нас третира као осећај тежине као последице једног парчета чеснице превише после божићног ручка или умора од превише руске салате за празнике. Симптоми се током зиме најчешће појављују већ од новембра: осећај безвољности током целог дана, губљење интересовања за оно у чему обично уживате, недостатак енергије, проблеми са спавањем (или премало или превише), промене на тежини, анксиозност, иритација, губитак концетрације, осећај безнадежности, кривице, размишљање о смрти, па чак до суицидних мисли уколико се све то накалеми на неке озбиљније поремећаје расположења или проблеме од раније.

Постоје различите теорије шта је узрок томе, од тога да се то приписује поремећају биолошког сата због тога што је премало дневног светла, до пада сератонина (мождани елемент којим се преносе информације), промене код нивоа мелатонина који регулише сан. На све ове разлоге када се додају генетске предиспозиције, евентуални тригери за биполани поремећај или бачка (равничарска) меланхолија и фатализам са великим бројем и близином „тавана за вешање“ тешко се овде преживљава зима. Сад, без шале, било би добро схватити овај проблем озбиљно јер за само пар месеци могуће је да се поремећај расположења озбиљно искомпликује у трајнију социјалну искљученост, проблеме функционисања на послу, школи, конзумацију лекова или алкохола (овде је тога превише и без зиме и депресије), анксиозност или поремећај исхране.

Сезонски афективни поремећај је и за лекаре често непре-познатљив и јако га је тешко одвојити од поремећаја расположења па и поремећаја личности у неким случајевима. Лекари најчешће прво раде проверу физичког стања (крвна слика, поремећај рада тироидне жлезде и сл.) и када нема неких озбиљнијих физичких потешкоћа најједноставније преписују лекове и то оне у народу већ омиљене. У тежим случајевима преписују се и антидепресиви за које је ипак потребно озбиљније посвећивање што од стране пацијента што лекара (потребно је време да они почну да делују, да се регулише доза). Тамо негде напољу за овај поремећај комбинују се лекови, психотерапија па и терапије светлом (специјални боксови осветљени светлом које симулира дневно) … за све то већина од нас овде нема ни времена ни могућности па се то као да је грипа прегрми „на ногама“. Остаје нам још једино да пробамо са неком „бабском“ кућном варијантом „лечења“ и евентуално неким мањим корекцијама (ко колико може и има дисциплине) уобичајеног начина живота. Музика, релаксација, вежбе опуштања, шетње напољу (да, чак и по овом снегу и леду) и подизање ролетни (ово ће тешко да падне Бечејцима), социјализација, можда неко краће путовање и оно што је најбитније угађање себи. Све је дозвољено: од хране (доле у тексту мало више о томе) до уживање у нераду у пиџами са флекама од кафе и чоколаде, до излежавања и кафенисања са комшилуком (бар онима са којим још диваните), читања књига или гледања нечега што је бар мало ментално стимулативније од просечне телевизијске понуде. Полако, стиће и то пролеће … једном.