7. BEFEMON – post festum

Završen je i ovogodišnji, sedmi po redu festival monodrame “BEFEMON”. Sa nešto malo manje publike na predstavama nego što je to bilo prethodnih godina ali uz maksimalan napor organizatora da održi standard kvaliteta predstava u selekciji. Ovogodišnji festival otvorila je naša čuvena glumica Neda Arnerić pa je na samom početku pre zvaničnog otvaranja upriličen i razgovor sa njom u Kreativnom centru Gradskog pozorišta.  U razgovoru sa Nedom Arnerić  koju su zajednički vodili Zoran Maksimović iz Pozorišnog muzeja Vojvodine i direktor festivala Zdravko Petrović bilo je reči o njenoj bogatoj karijeri koju je započela još kao trinaestogodišnja devojčica u filmovima Puriše Đorđevića. O tim svojim počecima Neda je govorila kroz prisećanje na način na koji je ona tada shvatala glumu i umetnost, koliko je bila svesna svojih izbora i postupaka koji su joj usmeravali tok karijere, kako je odrastala kroz filmove i uloge koje je tumačila. Iako je započela sa, za nju, veoma zahtevnim ulogama u veoma kompleksnim i avangardnim ostvarenjima jugoslovenskog crnog talasa, tačnije u ratnoj triologiji Puriše Đorđevića, ona taj period glume pamti po tome da joj ništa nije bilo jasno, da nije razumela ni likove koje igra ali ni radnju u filmu i da su Puriša ali i ostali mnogo iskusniji glumci, kolege u tim filmovima znali da usmere njen instinkt i znatiželju da odigra scenu dobro ali i da sve to shvati kao igru. Neda je pričala i o periodu kasnije u kojem je prebrzo odrastala, družila se sa odraslima, kako su se sve te obaveze na snimanjima odrazile na njeno školovanje. Morala je u jednom trenutku da napusti školu, da polaže ispite vanredno. Kroz razgovor setila se i boravka u Parizu i kako je počela ali se  brzo i završila njena međunarodna karijere jer je nostalgija za Beogradom, tada još uvek jedne tinejdžerke, bila jača od ambicije i kako je ljubav pobedila Holivud.  Sledećih pola veka ređale su se uloge i životne okolnosti, raspala se i jedna velika zemlja u kojoj je ona bila “prva dečija filmska zvezda”, u međuvremenu Neda je završila studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, imala kratku političku karijeru ali i dugogodišnji socijalno/politički angažman, otvorila jednu od najuspešnijih umetničkih galerija u Beogradu, doživljavala lične uspehe i padove. Sve to bilo je deo jedne životne priče koju je ona podelila sa bečejskom publikom pre otvaranja festivala. Na samoj ceremoniji  otvaranja festivala koji je posvećen monodrami govorila je i o tome da je ona svoju jednu jedinu monodramu, onu životno važnu, odigrala kao deo svog društvenog angažmana i da joj je to bila prva i  poslednja jer smatra da ta pozorišna forma nije za nju jer je tremaroš a i da voli da ima partnera na sceni. U pitanju je bila antiratna veoma lična priča “Jovana od metroa” u režiji Ane Suše sa kojom je među prvima stala na scenu u Sarajevu neposredno posle rata. Na kraju proglasila je 7. BEFEMON otvorenim.


Izložba panoa sa fotografijama i dokumentima o Joci Saviću

U gornjem foajeu Gradskog pozorišta na dan otvaranja samog festivala otvorene je i interesantna izložba pod nazivom „Šekspirova pozornica Joce Savića“. Ovu izložbu je ppipremio Pozorišni muzej Vojvodine. Josa Savić je bio novobečejac rođen krajem prve polovine 19. veka. Bio je glumac, reditelj, pozorišni pedagog i publicista. Gluma ga je kao još veoma mladog odvela najpre u Beč a zatim dalje u nemačka pozorišta, bio je omiljen u pozorštima u Manhajmu, Vajmaru, Beču kao glumac, režirao je predstave u Minhenu. U Minhenu je i osnovao 1899. godine Šekspirovu pozornicu. Bio je odličan teatrolog, edukator. Josa Savić je bio jedinstvena i značajna figura evropskog i svetskog teatra. Svoj život uglavnom je posvetio nemačkom teatru i kulturi ali je održavao veze sa srpskom kulturom i pozorištem ceo život. Nikada nije režirao ali ni zaigrao na nekoj sceni u Srbiji, to mu je ostala neostvarena želja samo mu je ukazana čast da postane počasni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu 1904. godine.  Umro je u Minhenu 1915. godine.

 

 


Festivalski dani …

Već prvo veče publika je imala priliku da vidi jedno od najboljih ostvarenja na festivalu. Predstava “Jul” u izvođenju Nataše Tapušković je rađena po tekstu relativno mladog ruskog dramskog pisca, režisera i glumca Ivana Viripajava koja se bavi jednom od savremenih mitomanija – fascinacijom pshiloških profila serijskih ubica. Veoma efektna zamena pola, tj polna ambivalentnost je upisana u sam tekst (muški lik ubice u predstavi igra žena ali tokom predstave na dva video platna on/ona menja različite identitite). Sve to je za današnju publiku iako uznemirujuće po postupku prilično prepoznatljivo jer ima skoro filmsku  estetiku. Nataša Tapušković je odigrala ulogu odlično, svedeno bez karikiranja ili preterane dramatike pa je na izvestan način još efektnije podcrtala sociopatsku prirodu glavnog lika, bez empatije, njegovu hladnokrvnost, logiku lišenu emocija prema žrtvama …

 

 

 

 

Drugi dan festival doneo je dve predstave prilično različite po formi i sadržaju. Prva predstava tog dana bila je uslovno rečeno koreodrama Danke Sekulović “Not the right leg” rađena kao autobiografska priča o rehabilitacionoj terapiji nakon profesionalne povrede cirkuske akrobatkinje. Vizuelno veoma efektna predstava pokazala je sve fizičke mogućnosti glumice i autorke i istovremeno dala jednu prilično laku i optimističnu sliku bez reči koja je zabavila publiku bez obzira što je to u osnovi bila priča o bolu i prilično dugom i teškom oporavku uključujući i časove, dane obeležene nestrpljenjem i frustracijom tokom rehabilitacije, posebno za nekoga kome je telo osnovni instrument izražavanja.

 

 

 

 

U večernjem terminu beogradska glumica Jelena Puzić je skoro dokumentaristički obradila veoma potresnu priču o ratu i ratnim stradanjima dece u NDH. Kroz priču Diane Budisavljević, Austrijanke udate u Zagrebu, koja je za vreme NDH uspela da iz koncentracionih logora spase oko deset hiljada srpskih mališana. Ona  u ambijentu posleratnog sećanja i refleksije vodi veoma emotivni djalog/monolog sa suprugom kome  prepričava fragmente i događaje iz tog ratnog perioda, potresne susrete sa žrtvama ali i sa hladnim i nezainteresovanim egzekutorima te genocidne politike ratne Hrvatske. Potresna tema  je dobar deo publike dovela do suza. Scenografija u ovoj predstavi bila je posebno dobro odabrana, ambijent skoro „komitetski“ bezlične kancelarije 40tih polužio je vizuelno kao dobra podloga za dokumentaristički pristup.

 

 

 

Trećeg dana odigrane su dve predstave od kojih je jedna bila režijski laureat a druga laureat publike. Predstava u izvođenju zagrebačke glumice Vanje Matujec “Baš ti, baš tu“  je prema odluci žirija bila jedna od dve najbolje predstave na ovom BEFEMON-u. Na izgled laka sa priličnom dozom humora ovo je bila priča o jednoj usamljenoj ženi koja posle razvoda još uvek živi iz kutija u novom stanu, koja sentimentalno rekonstruiše sećanja na mladost, holivuduzuje i romantizira sopstveni život, ulazi u eskapistička maštanja. Za neke od nas koji se suočavamo sa usamljenošću, godinama, Vanja je uspela da izazove istovremeno udarac koji pogađa malo previše blizu ali i da podstakne proces humorne autorefleksije.

 

 

 


Večernji termin tog trećeg dana pripao je veoma mladom Dušanu Matejiću čija je ovo bila diplomska predstave. U pitanju je stari dobro poznat tekst adaptirane Gogoljeve pripovetke koji ni na BEFEMON-u nije odrigran prvi pu) “Dnevnik jednog ludaka”. Ova predstava bila je laureate publike ove godine i sudeći po svemu mladi glumac je pobrao sve simpatije. Sam tekst je veoma zahvalan jer je prepun obrta, humora, mogućnosti za ekspresivnije glumačko tumačenje i on je to dobro iskoristio.

 

 

 

 

 


Poslednjeg dana festivala publika je imala prilika da odgleda još jedan prilično poznat tekst i to “Čovek sa cvetom u ustima” Luiđija Pirandela u izvedbi Molnar Zoltana. U pitanju je svojevrsno teatarsko probijanje “četvrtog” zida gde publika igra partnera, onog drugog u komadu u kojem se vodi dijalog između dva neznanca u čekaonici železničke stanice.

 

 

 

 

 


Poslednja je na festivalu nastupila  glumica Marija Đajić (Bosna i Hercegovina) sa svojom  interpretacijom “Hasanaginice”. Ovu uslovno rečeno feminističku verziju poznate priče Marija Đajić je sama i režirala. Iako je tekst kombinacija tri različite verzije Hasanaginice  od tri  različita autora ovo se u kontinuitetu priče nije osetilo kao ni u veoma preciznom i logičnom razvijanju lika Hasanaginice. Marijina interpretacija bila je svojevrsni gušt za publiku i zbog savršene verbalne, jezičke izvedbe gde je ona govorom, dikcijom i savršenim dijalektom ali i scenskim pokretom uspela da u potpunosti ispuni kamernu scenu, da uvuče i publiku na scenu da i emotivno i fizički bude deo priče.

 

 

 


Nagrade …

Publika se odlučila da svoj glas da mladom Dušanu Matejiću dok je žiri ravnopravno podelio prvu nagradu Nataši Tapuškovič i Vanji Matujec.

Žiri 7. “Be:femona”radio je u sastavu:

  • Dušanka Glid Stojanović, predsednica žirija
  • Ivana Buljan Legati
  • Deneš Debrei

Obrazloženje stručnog žirija 7. “Be:femona”:

Žiri u sastavu Dušanka Glid Stojanović, Ivana Buljan Legati i Deneš Debrei jednoglasno je doneo odluku da na ovogodišnjem festivalu dve monodrame podele ravnopravno nagradu.

Takva odluka je donesena zbog toga što oba ostvarenja – monodrame „Jul“ Nataše Tapušković i „Baš ti baš tu“ Vanje Matujec – sadrže u sebi intimni istraživački rad koji nije iniciran odsustvom drugih prilika ili neprilika u profesiji koju gluma podrazumeva. Ova dva primera samo potvrđuju da je to mesto samoće koju monodrama podrazumeva i da dovodi do rasvetljavanja javne usamljenosti, nekada tako nužno, i da umetnički okrepljujuće otvara samom umetniku načas naslućene a gledaocu neslućene domete scenske spoznaje. A to se dešava kada su i ego i super ego i id ujedinjeni u simfoniji reči, misli, svesti, podsvesti, nadsvesti i nesvesti.

Iako baveći se tako različitim temama, ove dve glumice stavile su se pod lupu samoposmatranja i izvođenja eksperimenta nad sobom: Nataša Tapušković, stavivši se u ulogu muškarca koji, doveden na sam rub egzistencije, oslobađa pravu prirodu čoveka u svim njegovim najnižim i primarnim porivima, a Vanja ulogom neurotizirane i preromantizirane „no nejm“ osobe koja u „holivudski urušenom“ svetu vidi sebe kao najneophodnijeg statistu u tih ključnih sat vremena koliko predstava traje. I jedna i druga imaju izvrsne i vanredne snage da u samoći monodrame ostvare koletivni puls sveta, dirnuvši time i publiku na 7. “Be:femonu”.

“Ovo je 7. Befemon, u odnosu na sve ove godine , za ovih sedam godine su se desile velike promene, sistemske u celom društvu, tako da je i kultura stavljena na jednu mapu koja je kao neki sada novi kontinent. Na tom novom kontinentu, moraju da se stvore poptuno nove vrste umetničkih izraza. Ne mogu da ne primetim da je ova godina možda, ne u samoj selekciji festival, slabija, nego je naprosto motivacija za monodramu u ovih godinu dana na neki način oslabila.Institucionalna pozorišta prema monodrami imaju uglavnom distancu. Befemon i dalje ima jedan afirmativni odnos prema monodrami  od 30 predstava koje su se kandidovale, direktor festivala Zdravko Petrović je odabrao ovih sedam. Mislim da je u nekom estetskom smislu ispunjen razlog da ovaj festival nastavi da postoji  ali sistemski gledano motivacija na samo za ovaj nego za sve festivale u regionu mora biti veća. Mislim da nije samo stvar u novcu, stvar je u jednoj umetničkoj motivaciji koja prosto bi trebalo da počiva u zdravijem sistemu, u zdravijem društvu. Ne može ovako u jednoj kontinuiranoj rekonvalescentnoj sredini da bude zdrava motivacija da se događa dobra umetnost. Mi ne treba sada da malo poboljšamo festivalsku scenu mi sada treba da razmišljamo šta će biti za tri koplja bolje svima nama, kako da stvorimo uslove uslova da nešto promenimo zaista sistemski a ne da napravimo promenu samo u okviru jednog vrlo reprezanativnog festivala koji kvalitetom predstava u nekom trenutku može da varira. Beograd nije epicenter svega, ono šta se tamo događa je samo pokazatelj stanja. Srbija i ceo prostor bivše Jugoslavije ali i šire, jer ovaj festival je regionalni festival, je u istom položaju. Mislim da kao i nama i u Hrvatskoj ili Mađarskoj kolektivno svima njima nije značajno bolje, da im je bolje i festivali bi bili bolji, imali bi više na sceni jednu vrstu dublje umetničkih a suštinski relaksiranijih tema. Ove teme koje sada imamo su već davno potrošene. Mislim da forma monodrama nije laka forma ona traži jedan eskapizam  u samoga sebe i u to ko ode ili mora ili je lud, ali hoću da kažem da je ovaj festival  veoma važan festival i ima svoje dobre reference, na kraju krajeva učesnici na ovom festivalu su pokazali ogromne umetničke vrednosti od Ozrena Grabarića do Ivane Buljan koja je ovogodišnja članica žirija, svih nagrađenih koji su na njemu u prethodnim godinama nastupili. To su zaista veliki umetnici.” – rekla je na kraju festivala predsednica žirija Dušanka Glid Stojanović