Arhitektonske barijere jedan od najvećih problema osoba sa invaliditetom u našoj opštini

Društvo za afirmaciju invalida „Feniks plus“ osnovano je 2008. godine u Bečeju. To je vanstranačka društveno-humanitarna organizacija koja na principu dobrovoljnosti okuplja invalidna lica, kao i sva ostala lica koja svojim angažovanjem žele pomoći afirmaciju invalida u cilju ostvarivanja njihovih društvenih potreba i interesa. Ovo društvo trenutno broji oko 140 članova, a o tome sa kakvim problemima se susreću u svakodnevnom životu u našoj opštini, kako se organizuju, šta čine oni, a šta čini društvo da se njihov položaj poboljša, kao i da li im je ograničena sloboda kretanja, razgovarali smo sa Stevanom Markov, predsednikom društva „Feniks plus“.

Arhitektonske barijere, nedostupnost mnogih objekata u našoj opštini jedan je od glavnih problema sa kojim započinjemo razgovor sa Markovim. Kancelarije društva nalaze se u prvoj Mesnoj zajednici u Gerberovoj ulici i ono što je pomalo apsurdno jeste činjenica da upravo ova zgrada nema rampu pomoću koje bi članovi društva mogli da dođu do kancelarije. Možda je još veći apsurd da ona postoji, napravljena je i plaćena i već godinama stoji i čeka da bude postavljena.

– Pre par godina mi smo pokrenuli ovu inicijativu, dobili saglasnost, nabavili dozvole, uradili tehničku dokumentaciju, nabavili novac, iz opštine dobili saglasnost o montaži, međutim kada je došlo do toga da se rampa postavi, trebalo je malo proširiti prolaz jer je prvobitno rešenje bilo da se rampa postavi bočno pored zida. Znači u pitanju su bili obični zidarski radovi i tu je zapelo i krenulo u pravcu u kojem nije trebalo. Ta rampa ni dan danas nije postavljena, ona već dve godine stoji kod izvođača radova i čeka. Nama je veoma važno da koristimo tu kancelariju koju imamo ali to je trenutno nemoguće bez rampe. Korisnici u invalidskim kolicima ne mogu da dođu na to mesto pa sam ja prinuđen da radim kod kuće i evo već godinama je moja kuća ustvari kancelarija, što nije rešenje, priča Stevan Markov.

Ovo naravno nije jedini slučaj, problem osobama sa invaliditetom je i kada treba da odu u poštu ili možda u pozorište, a posebna je priča i  zgrada u kojoj se nalazi republički fond za zdravstveno osiguranje. Nekada je i za tu zgradu napisan projekat da se izgradi rampa, a priča je otprilike ista kao i ona sa početka. Sakupljene su sve dozvole, što nije bilo ni malo lako, posebno zato što je u pitanju zgrada koja je pod zaštitom države, nabavljen je novac i skoro da je kompletirana cela dokumentacija. Međutim, zafalio je jedan papir koji nikako nisu mogli da dobiju i ta rampa namenjena ovoj zgradi završila je negde u nekom drugom gradu. Suvišno je bilo šta pričati o ovome posebno ako se uzme u obzir to koliko je osobama sa invaliditetom neophodna ova ustanova gde overavaju svoje knjižice, tu se nalazi i komisija, a većina stvari se ipak završava na ulici. Nejasno je zbog čega se „koče“ ovakvi projekti i ovakve investicije kada je to zapravo neophodno OSI radi lakšeg kretanja.

Godinama se gomilaju problemi, ja nisam rođen kao invalid ja sam to postao. Kada mi se desilo sve ovo shvatio sam da neću da budem jedinka, a da ne učinim nešto za ovu populaciju zato sam i osnovao ovo udruženje. Amputirci su populacija koja mora da bude prisutna na pozornici osoba sa invaliditetom jer su najmnogobrojniji. Statistika pokazuje da se dnevno regrutuje oko šest do sedam novih amputiraca bez obzira koji deo tela je u pitanju, priča Markov.

Prema njegovim rečima najveći problem ustvari predstavlja zakonska regulativa i da je neophodno prvo to izmeniti pa onda sve ostalo.

Još jedan od problema koji je apostrofirao naš sagovornik jesu i parking mesta za OSI koja su konstantno zauzeta. Činjenica je da vozači koji nemaju oznaku za invalide na svom automobilu u velikoj većini ne poštuju oznake na parkingu i staju upravo na ta mesta koja su posebno obeležena za OSI.

– Mi smo imali jedno veoma dobro rešenje za ovu problematiku. Naime, naš predlog je bio da se mi kao udruženje uključimo u akciju i da naši članovi svakoga dana dežuraju na određenim mestima i jednostavno kada se automobil nepropisno parkira naš član ga slika i to pošalje komunalnom inspektoru. U to vreme kada smo mi to predlagali kazna je bila 5000 dinara, te smo mi imali ideju da pola od tog novca ide u budžet, 500 dinara onome ko je radio, a ostatak da ide udruženju. Na taj način bi imali priliv sredstava i opština i udruženje, a i osobe sa invaliditetom bi zarađivale same za sebe. Takođe, od tog novca bi mogli da napravimo rampe gde god da nedostaju. To je naravno odbijeno uz obrazloženje da snimak koji mi napravimo ne bi bio validan, kaže naš sagovornik.

Takođe, ono što im je neophodno jeste neka vrsta službe za pomoć, ne samo njima već i starijoj populaciji koja živi sama. Iako postoji nešto slično u okviru Gerontološkog centra, njihov obim delatnosti možda nije dovoljan.

Osim ovih problema kao još nešto što je od velikog značaja, Markov navodi problem u nedostatku komunikacije na relaciji uprava – udruženja, udruženja- udruženja, opštinska veća-udruženja.

– Nekada je bilo jednom do dva puta godišnje okupljanje, sve aktivne grupacije na nivou lokala, predstavnici lokalne samouprave i na tim sastancima smo razgovarali o problemima, o potrebama, razmenjivali ideje, predloge i slično. Sada toga više nema i nema nikakve komunikacije, a samim tim nemamo ni nikakve informacije. Ako bi se poboljšala komunikacija na nivou lokalne zajednice donekle bi se poboljšao i položaj osoba sa invaliditetom, smatra Markov.

Za kraj da ne bi ispalo da samo kritikuje, Stevan dodaje još i to:

Zahvalan sam što postoje određeni segmenti i saradnja sa ljudima koji su pozitivno orjentisani prema osobama sa invaliditetom i to me na kraju krajeva motiviše da ostanem na ovom kursu koji smo mi kao udruženje zacrtali, a to je da OSI ne smogu da ostanu ne afirmisane. Nevidljivi su u većini društvenih sfera, a to ne sme da ostane tako, moraju da budu zapaženi i mora im se pomoći, a to možemo samo ako pričamo o njima, ako pišemo o njima i tako podsećamo stalno sve da su i oni deo našeg društva, da žive sa nama, da su naše komšije.

 

 

 

 

 

becejskidani2017

Medium doo, Redakcija Bečejskih dana Adresa: Zoltana Čuke 7, Bečej

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *