Befemon – post festum

Predstavom “Desnica: Igra proljeća i smrti“ Juraja Arasa zatvoren je ovogodišnji Befemon, šesti po redu. Nakon simboličnog spuštanja zavese (nije to više običaj u novijim pozorišnim formama) žiri je proglasio pobedničku predstavu a publika izabrala svog favorita … ali krenimo redom, hronološki. Na samom početku festivala naša najstarija glumica, poreklom Bečejka, Branka Veselinović otvorila je zvanično ovogodišnji festival. U sledeća četiri dana  bečejska publika je mogla da vidi šest predstava iz Srbije i „regiona“, tačnije Hrvatske.

Festival je otvorila monodrama po tekstu Tomasa Bernharda „Moje nagrade“, predstava koja je zajednički autorski projekat Slobodana Beštića i Maje Pelević. Ova monodrama u izvođenju Slobodana Beštića bila  je pobednička predstava na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu. U pitanju je dramska interpretacija teksta Tomasa Bernharda koji se u ovoj drami kroz lik etabliranog književnika obračunava sa korumpiranim austrijskim društvom tačnije njegovim literarnim establišmentom u kojem je sve licemerje i laž a pre svega nagrade i aklamacije. Slobodan Beštić i Maja Pelević su ovaj tekst postavili na način da nam sve to što se dešava na sceni deluje i isuviše poznato, suviše blizu, kao da je priča o Srbiji danas.

Drugog dana festivala odigrane su dve predstave. Neko je u publici nakon druge predstave prokomentarisao „ovo je bilo žensko veče“. To veče publika je mogla da pogleda i najbolju predstavu festivala po oceni žirija „Soba za poglede“ u interpretaciji Ivane Buljan Legati. Monodrama je rađena po motivima teksta „Nova haljina“ Virdžinije Vulf i na scenu je donela sve ono što je tako prepoznatljivo u delima ove autorke. Frustrirajuća izolovanost pojedinaca (žene) u jednom rigidnom sistemu klasom opsednutog društva, neurotična introspekcija neprilagođenosti, samoća u mnoštvu. Priča o ženi (Mejbel) koja prolazi kroz „dramu“ fiksiranu na odabiru pogrešne haljine za čuvenu zabavu gospođe Delovej je nešto kao spinof jednog velikog dela, priča o jednom „sporednom“ liku čija drama prolazi neprimećeno u odnosu na dramu glavnog lika a zaslužuje, verovatno, i veću pažnju jer je tipičnija, prizemnija i verovatno mnogo bliža realnosti. Ivana Buljan Legati je pored odlične interpretacije samog teksta drame donela i jednu veoma inovativnu formu koreodramskih momenata u predstavi – pokreti „muhe“ (način na koji u paranoičnom toku misli Mejbel vidi sebe na zabavi) su veoma efektan način da se podcrta panika, nesigurnost i strah od izopštenosti glavne junakinje.

Druga predstava te večeri bila je studija jednog karaktera koji je verovatno na suprotnoj strani skale u odnosu na Mejbl. Priča o poslednjim satima Hitlerove supruge Eve Braun u bunkeru pred smrt u koju je otišla sa „svojim firerom“ je priča o ženi koja egocentrično živi u „svom filmu“, u romansiranom formatu istorije u kojem je stvarnost potpuno iskrivljena. Priča je to i o ženi koja se suočava sa stvarnošću i potpuno izvesnom smrću koju uspeva da prihvati samo eskapističkim tumačenjem kroz filmski format u kompletu sa Klarkom Gejblom u ulozi „njenog“ firera, filmu u kojem ona, na početku predstave, još uvek igra glavnu ulogu a na kraju je voljna da je prepusti nekom drugom ali da je posthumno neko dovoljno dobro interpretira, da je prikaže kao zvezdu, centralni lik gde je ratna drama oko nje samo nevažan detalj, pozadina. Daria Lorenci Flac je trenutno jedna od najvećih hrvatskih dramskih glumica i njena interpretacija lika Eve Braune je odlična demistifikacija jedne od najnapumpanijih „istorijski“ mitskih ličnosti koju je u svet slave iz nemačke provincije izvukla samo fama o notornosti.

Trećeg dana festivala odrigrane su takođe dve predstave: „Karton és karfiol“, Gabora Mesaroša koja je teatarska interpretacije poezije Ota Tolnajia. Reditelj Andraš Urban je koproducent ove predstave i to se vidi u načinu kako je ona scenski postavljena. Ovo je na ovogodišnjem Befemonu bila verovatno najatraktivnija vizuelno urađena predstava i karakteriše je odlična upotreba scenskih efekata, rekvizita kao i muzike.  Ipak, najveći kvalitet ove predstave je svakako izvođenje Gabora Mesaroša, glumca i muzičara. Poezija Ota Tolnajia nije lako štivo, to je neobična kombinacija filozofije, panonskih ruralnih slika, morbidarije severnovojvođanskih tavana za vešanje i ravničarskog veltšmerca. Trebalo je to preneti na scenu. Jedno je sigurno, u svemu tome bilo je nešto uznemirujuće prepoznatljivo za publiku ovde. Za nas u publici koji nismo dobro sve, što zbog jezika, što zbog same forme poezije, uspeli da razumemo bio je ovo dobar podsticaj da odmah po povratku kući izguglamo i pronađemo prevode Tolnajieve poezije.

Najatraktivnija predstava za publiku (nagrada publike na festivalu) ove godine bila je monodrama „Moj život: Priča o Isidori Dankan“ koju je izvela mlada glumica Anka Gaćeša. Predstava je biografska priča o životu Isidore Dankan, jedne od najvećih plesačica, balerina svih vremena ali to je, pored toga, priča o odlučnoj ženi koja je u jednom vremenu koje nije bilo naklonjeno ambicioznim ženama svoj smisao života pre svega videla u umetnosti. Anka Gaćeša je na scenu dramski odlično iznela lik hrabre, drske ali i veoma tragične i ranjive žene ali je koreografija i ples u predstavi bilo ono što je bečejsku publiku ostavilo bez daha i što joj je donelo zasluženu nagradu publike na ovogodišnjem festivalu.

Za kraj, poslednje večeri bečejska publika imala priliku da pogleda predstavu „Desnica: Igre proljeća i smrti“. Monodrama Juraja Arasa je pisana prema motivima romana „Proljeće Ivana Galeba“ Vladana Desnice. Predstava je koncipirana kao meditativna forma prepuna digresija koje nam donose lutanja kroz lavirint sećanja i opservacija čoveka u bolničkom krevetu na umoru. Iako emotivno potresan i prilično težak tekst koji gledaoca polako uvlači u sopstvene strahove od smrti i bolesti on je na momente i duhovit, ciničan izraz autorefleksije iza koje dobijamo potpunu sliku o glavnom liku. Juraj Aras je prema sopstvenim rečima dugo istraživao formu koja će najbolje preneti i dati dobar omaž velikom piscu i njegovom delu. Odlučio se za polulutkarsku formu i skoro bergmanovsku atmosferu i naraciju oslobođenu neke čvrste linearnosti ili hronologije. Ispostavilo se da je to dobar izbor jer predstava još dugo vremena nakon završetka preokupira gledaoca ili ga motiviše da ponovo pročita (ili bar prvi put) roman Vladana Desnice.

Befemon je, sudeći prema kvalitetu ovogodišnje ponude predstava, polako ali sigurno počeo da se etablira kao jedan od ozbiljnijih pozorišnih festivala u regionu. U svakom slučaju postao je centralni kulturni događaj godine u Bečeju.

Žiri šestog po redu Befemona radio je u sastavu:
Dušanka Glid Stojanović, glumica predsednica (Narodno pozorište, Beograd)
Hana Selimović, glumica
Arpad Černik, glumac (Narodno pozorište, Subotica)
„Ovaj “Be:femon” odisao je, i u selekciji i u ostvarenjima, u najboljem smislu reči avangardnim, hermetičnim, a opet komunikativnim izvedbama, i to u očiglednoj sprezi sa publikom, jer otvaraju mizanscen duše, spektar tragizma, izolacije, obmane, zablude, propalih ideala, teških života, lepote stvaralaštva i (ne)potrebnosti stvaralaštva.Socijalni, politički, klasni, moralni, emotivni, psihološki, pesnički i filozofski dualizam u čoveku, i ta večna dilema da li je borba strast, lična ambicija, bolestan ego, slab libido, želja za nepatvorenom istinom, život u notornoj politizovanoj laži – s ljudima ili bez njih?. Upravo ova pitanja otvara Befemon.“ – iz obrazloženja žirija

Pobedničke predstave:
Nagrada žirija : „Soba za poglede“
Nagrada publike (ocena 4.83): monodrama „Moj život: Priča o Isidori Dankan“