Ђавоља курва

Серијал,Свет без богова (5)

Прошлог пута је речено да верски фундаменталисти сматрају недостојним тзв. иманештоизам, стајалиште које је обично последица узмицања вере под налетом научних сазнања, односно одбацивања све већег броја догми и схватања јер напросто почну изгледати будаласто и неморално, али стајалиште које се још није одрекло и самог бога, јер „нешто ипак има“. Фундаментализам, као безусловна вера, као вера којој није потребно рационално оправдање, штавише која опстојава упркос доказима – а таквог духовног (само)угњетавања мање-више има у свакој религиозности – сматра недостојном и слабоверујућом и уобичајену молитвену праксу. Наиме, „разуман“ верник више не клечи понизно и не моли за ствари које су у потпуности у његовој моћи (нпр. за излечење када постоје сасвим учинковити лекови за то), као ни за оне ствари које су природно немогуће, јер скоро нико жив више не верује у чуда (рецимо, да ближњи му покојник напросто одшета из сандука спремљеног за укоп – јер, речено је већ, богу је подједнако лако да излечи кијавицу, као и обезглављеност, хроничну или акутну свеједно). За мољење, дакле, преостаје тек подручје оних ствари које су или сасвим независне од нас, а могуће, или су некакав спој, нејасног удела, онога што зависи од нас и онога што не зависи, попут хирушких операција, постизања гола на утакмици итд. Чак се и учење међу верницима узима као радња која не зависи у потпуности од појединца, већ да је и ту бог први узрок постигнућа, па отуд црквени молебан за почетак школске године, а отуд и згодан алиби ученицима за кечеве. За фундаменталисте све је заправо повод за молитву и богохваљење – и ступање преко кућног прага, и пут на Месец – јер бог се у све пача, и за све је надлежан, а то, јасно, отужно компромитује захвалност коју дугујемо лекарима, односно сопственом труду и умећу. Уосталом, божије општенадлештво подразумева да би и лаик могао узети скалпел у руке и помоћи, само ако здушно верује, јер ако не би могао – будући да, ето, бог из неког разлога само школовану руку води – онда чему бог?

Каже се да бог може помоћи да се и „без бајонета и шрапнела“, самом молитвом, непријатељ порази. Јеванђеље по Марку директно поткрепљује овакав фундаментализам: „Јер вам кажем заиста: ако имате вјере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо, и пријећи ће, и ништа неће вам бити немогуће“. Ипак, некако је очигледно, као што драматичар Џорџ Бернард Шо примећује, да је „бог увек на страни великих батаљона“. Е, сад, то је или отуд што се моћнији преданије моле богу или, евентуално, јер молитве, колико год усрдне биле, ама баш ништа не вреде.

Слаба вера, па и потпуно одсуство вере, препознатљиви су и у другим стварима. На пример, једино се невером може објаснити тешки нонсенс да верник, односно особа која за себе тврди да је верник, проживи читав живот не прочитавши свете списе своје религије или, уколико је неписмен или слеп, не затраживши да му их когод прочита, док време и интересовање итекако проналази за свакојаку другу лектиру. Овде, дакле, није реч о томе да ли хришћанин треба или не треба да прочита Библију, муслиман Куран итд, него да ли би уопште могао да психички издржи – ако је већ истина да ту књигу сматра божијом речи, управо кључном поруком коју његов творац упућује лично њему – да се из истих стопа не залети и без даха је од корице до корице не прочита. Такође, тешка је психичка контрадикција веровати у бесмртност душе, чак бити убеђен да је тек оноземаљски живот онај прави, да тек у сусрету с творцем започиње аутентично битисање, а уједно се помно, чак ситничаво старати о животу и добробити, односно ужасавати се смрти, махнито бежати од ње. Глумац и редитељ Стево Жигон у једној је телевизијској емисији приповедао како је као мали изгубио веру. Похађао је, наиме, католичку веронауку и приметио да његов катехета свако мало убаци комадић белог лука у уста усмрђујући при том читаву учионицу. Када су га враголасти ученици упитали због чега то чини, без устручавања им је одвратио – то продужава живот. Раније већ спомињани Ричард Докинс наводи пример готово урнебесног, али доследног фундаментализма. – Када је чуо да кардинал Базил Хјум умире, опат Амплфорт га је посетио и ускликнуо: „Честитам вам. То су одличне вести! Волео бих да могу поћи са вама!“ Ко је, међутим, од верника, особа дакле којима је небо једини прави завичај, уопште способан тако реаговати, порадовати се, уз нешто разумљиве треме, на глас о својој или туђој блиској смрти?! Ко је кадар од сахрана правити радоснице?!

Вера, дакле, слаби, па бог узмиче, настањујући празнине, надлежан само за оно што наука још није успела објаснити. Отуд напослетку и пракса да се и на црквене грађевине поставља громобран – више се поуздања има у комад метала, уопште у научна достигнућа, него у сва могућа молепствија. Фундаменталист, међутим, обезвређује науку, објављује како ни због једног доказа не би променио почетно убеђење, нпр. веру у догму креационизма, геоцентризма итд. Ево неких у том смислу узорних мисли Мартина Лутера: „Ко жели да буде хришћанин нека заборави на разум“, „У свим хришћанима требало би да ослепи разум“, и најзад „Разум је ђавоља курва која не уме ништа друго до да клевеће и квари све што бог каже или учини.“ Научник, напротив, ма колико био уверен у еволуцију, потпуно је свестан због чега би променио мишљење – због доказа. Преко ноћи бисмо се одрекли Дарвина ако би се појавили докази који га оспоравају. Наиме, може се испоставити, мада је крајње невероватно, да је заправо креационизам тачан, да је све противдоказе, нпр. кости диносауруса – као што то немали број фундаменталиста тврди – подметнуо ђаво да нас заведе, или бог да нас искуша. Таква хипотеза је, међутим, непроверљива, неоспорива и стога ненаучна. За разлику од верујућих који нису у стању навести сведочанство због кога би се одрекли својих убеђења, научник је то увек у стању. Када су мислиоца Бертранда Расела питали у ком случају би поверовао у постојање бога, спремно је одговорио: „Мислим да када бих чуо глас са неба како предвиђа све што ће ми се десити за наредна двадесет четири часа, укључујући и догађаје који би изгледали мало могући, и ако се сви ови догађаји догоде, можда бих био убеђен у најмању руку у постојање неке надљудске интелигенције.“ Наравно, услед ове задртости, за разум нечувене, с фундаменталистима и не вреди водити расправе. У том смислу је мислилац Томас Пејн упутан: „Расправљати се са особом која се одрекла употребе разума је као да дајете лек мртвацу“.

Својевремено је филозоф Фридрих Ниче објавио је смрт бога. Јасно је да све више људи не верује у бога, или не живи у духу вере. Ниче, међутим, својом објавом пре свега циља на смрт метафизике, на неопходност укинућа метафизичког подвајања на овоземаљско и оноземаљско. Живот је највећа вредност, не бог, и зато највеће светогрђе није починити грех против бога, већ против живота, сопственог и туђег. Тек када одбацимо идеју о бесмртности, о животу после смрти, почећемо живети пуним плућима, овде и сада. Фантазија о неком другом животу, о другој стварности, најкужнији је отров религије, јер омаловажава овај наш живот, један једини, као привидан, ништаван, а по правилу с њим обезвређује и свако задовољство и уопште телесност, све зарад тобожње награде на оном свету. О томе више у наставку серијала.

Амин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *