Драго ми је!

ИВАН КОВАЧ

МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ (5)

Прошлог пута видели смо шта се догодило лакомисленој коки јер се уздала у навику, верујући да ће будућност нужно личити на прошлост. Уместо што је тражила потврду своје будаласте теорије да јој фармер жели добро и да је зато храни – а потврђујући пример за малтене било шта није тешко пронаћи – требало је да покуша да је оповргне, имајући у виду алтернативна објашњења, рецимо да је фармер тови за недељну јухицу.

Постоје, међутим, објашњења и теорије које је немогуће оповргнути. Па ипак то не значи да су таква објашњења и такве теорије супериорне, унапред доказане, пожељне. Напротив, то само значи да су ненаучне. Тврдње које није могуће проверити не вреде пуно! Овог пролећа путовао сам у Охрид и као сваки добар туриста у Охриду посетио сам и манастир свети Наум. Одмах ме је привукло локално трабуњање о откуцајима свечевог срца под надгробном плочом. Помислих да су манастирске трбоње, жељне публицитета и, наравно, лаких шушки, подметнуле механизам, некакав звучник или штогод, триком вабећи вернике и друге знатижељнике. Водичевој причици статус неоповргљивости је међутим обезбедила тек зачкољица коју је мистериозним гласом придодала нека старија жена из наше групе. Наиме, откуцаје свечевог срца, рекла је, може зачути само онај ко и сам поседује чисто срце. Дакле, ако будем чуо – дивно, а ако не будем – срце ми је, значи, огрезло у порок и неверу. У оба случаја прича пије воду! То је финта попут оних које износе шарлатани и псеудонаучници како би осигурали своје мутљавине од сваког покушаја тестирања па говоре „мораш и сам веровати у то“, „превише сумње слаби моје моћи“ итд. Елем, не знам да ли је бабац успео нешто ослушнути, али сам ја зато јасно зачуо тресак. Након што смерно клекнух и прислоних ухо на хладни мермер, застакљена икона усправно постављена на плочу склизнула је низ покров и праснула, нагнавши ме да што достојанственије ухватим маглу и обуставим даља истраживања. Причица о Наумовом непропадљивом срцуленцу не спомиње никакав тресак, па не знам шта би то могло да значи, премда слутим како би то бабац растумачио.

У животу смо обично склони бројати поготке тј. примере који потврђују наша уверења, а превиђати и заборављати промашаје тј. контрапримере. Уколико, рецимо, припадамо фели оптимиста односно, како то каже у серијалу већ спомињани Емброуз Бирс, ако заступамо „доктрину да је црно бело“, онда ћемо за наше веровање „да је све лепо, укључујући и оно што је ружно, све добро, нарочито оно што је лоше, и све исправно што је погрешно“, напослетку ископати довољно потврђујућих примера. Ова се доктрина, шегачи се даље цинични Бирс, „најуверљивије излаже уз фацијални грч који имитира осмех“, а „пошто је то слепа вера, није подложна светлу доказа – то је интелектуални поремећај, за који је једини лек смрт.“ Реч је о тзв. Полијанином принципу. Девојчица Полијана, лик из истоименог романа америчке списатељице Еленор Х. Портер, будући да је живот није мазио, прибегава игри „драго ми је“. Све је почело када је једном приликом уместо толико жељене лутке добила на дар пар штака. Полијана, међутим, не клоне духом већ ободри себе речима „драго ми је да их не морам носити!“. После је ишла унаоколо и свима тренирала живце заговарајући филозофију да „у свакој несрећи има среће“, односно да се увек нађе нешто добро у свему и у свакоме. Филозоф Лајбниц, а можда и више моја драга тетка из Требиња, сматрају да живимо у „најбољем од свих могућих светова“. На то просветитељ Волтер спрдачки реплицира „ако је ово најбољи од свих могућих светова, какви ли су тек онда остали?!“. Филозоф Шопенхауер, штавише, сматра да је ово најгори од свих могућих светова. Књижевник Олдос Хаксли се чак запитао није ли можда овај наш свет пакао неке друге планете. Било како било, и за песимизам и мизантропију лако можемо напабирчити гомилу доказа, и у свакој срећи једнако успешно препознати несрећу. И песимисти, дакле, бирају трешње – виде оно што им одговара, што потврђује њихову теорију, а превиђају оно што им не иде у прилог. Управо на том принципу функционишу и популарни Марфијеви закони. Општа формулација закона гласи да „ако нешто може поћи наопако – поћи ће наопако“, док је његова вероватно најпознатија верзија да „хлеб увек пада на намазану страну“. Наравно, намазано парче пада отприлике једнако често на обе стране. Па откуд онда овај „закон“? Испрва ту дејствује селективно сећање. Наиме, памтимо само случајеве када хлеб падне на намазану страну, јер се тада изнервирамо (осим, додуше, ако се не кунемо у народну ступидарију „правило 5 секунди“, па напросто дунемо реда ради у посрнули лебац правдајући тиме на културан и „научан“ начин своју незајажљивост, с обзиром на то да микроби не чекају академских 5 секунди, већ нападну кад могу). При том уредно занемарујемо случајеве када парче пада на ненамазану страну. Напослетку, то своје селектовано, несретно искуство поопштимо и ето „закона“.

Контрапримере нашим милим, унапред пригрљеним теоријама, дакле, превиђамо и заборављамо, а ако су посебно упорни при руци нам је увек она будаласта флоскулетина о „изузетку који потврђује правило“. Ово објашњење, премда безвредно, запатило се из ко зна ког разлога задобивши у главама људи неку саморазумљиву убеђивачку снагу. „Сви у мојој фамилији су поштени. А тај и тај? – Он је изузетак који потврђује правило.“ или „Амери су дебели и глупи. – А тај и тај?! – Он је изузетак који потврђује правило.“ Јасно, ако је нешто заиста изузетак онда је свакако у питању реткост. Међутим, иако редак, изузетак не снажи већ управо слаби правило – па зар чињеница да постоје пингвини поткрепљује правило „све птица лете“?!

Многе, дакле, ствари које се не уклапају у наша уверења напросто превиђамо и не памтимо, међутим до многих контрапримера уопште и нисмо у прилици доћи – било случајношћу, било под утицајем пропаганде. Играмо, рецимо, игре на срећу, сматрајући да су изгледи за добитак много већи него што јесу, будући да је у рекламама, популарној култури итд, успех много видљивији од неуспеха. По природи ствари ми смо пристрасни према видиљивим доказима. Позната је ствар да вест није када пас угризе човека, већ када човек угризе пса, због чега стичемо привид да је свет испуњен људима који гризу псе, изузецима дакле. Где је међутим она велика већина губитника, да ли и њих имамо у виду када идемо да купимо тикет очекујући премију? Амерички сан је једна таква идеолошка подвала која нам сугерише да је вероватноћа успеха много већа него што у ствари јесте. Јасно је да су могући „милионери из блата“, међутим изгледи за то су астрономски мали. Уколико желимо да сагледамо ствари какве јесу, требало би да се дамо у потрагу за такозваним немим доказима, да походимо непрегледна гробља пропалих предузетничких подухвата, рок бендова, спортских каријера, неостварених снова и неуспеха свих врста. Једино тако можемо захватити целу истину, односно добро проценити наше изгледе.

Уосталом, наш је дух по свему судећи програмиран да више вреднује упечатљиве анегдоте, живописне појединачне примере него сувопарну статистику, ма како она била заснована на мноштву бројки и темељним истраживањима. Стаљин је наводно рекао да је смрт једног човека трагедија, док је смрт милиона статистика. Колико год наше искуство било ограничено, изоловано – па га отуд и не ваља поопштавати! – изношење личног, „из прве руке“ примера веома је сугестивно. Тероризам ту и тамо односи животе, али је опасност, ако консултујемо статистику, никакава у односу на претњу коју рецимо представља грип. Међутим, медијски сензационализам и интерес државе да појача контролу и репресију од тероризма праве један од највећих друштвених баука. За крај, упоредите следеће две тврдње – „дечија вакцина против смртоносне болести носи ризик од трајног оштећења нервног система у 0,001 посто случајева“ и „једно од 100.000 вакцинисане деце развиће трајно оштећење нервног система“. Која вам делује неповољније? Не само да овде процена зависи од интуиције, која тешко барата процентима и децималама, него зависи и од склоности ка анегдоталним, појединачним случајевима, дакле том једном несретном детету од 100 хиљада које има контраиндикацију. А кад смо већ код интуитивних и контраинтуитивних увида, да не заборавим дуг из прошлог текста – одговор је 42, дакле, само 42 пута је потребно пресавити обичан папир како би постао толико дебео колико је и раздаљина између Земље и Месеца. Невероватно, зар не?