Greške u roditeljstvu

Moderno roditeljstvo je u ozbiljnom problemu, a može se reći čak i u krizi
Bojimo se dece. Deca imaju previše kontrole nad svojim roditeljima. Navešću samo jedan od primera, a ima ih bezbroj. Ukoliko majka sipa mleko u žutu šolju, a ono kaže da hoće da pije iz šolje druge boje, većina majki će požuriti da prespe mleko u drugu šolju, pre nego što dete pobesni. Velika greška, neka dete besni, a vi se sklonite da ne biste morale to da slušate. Ne morate se izlomiti da biste detetu uvek ugodili i na taj način ga naučili pogrešnoj lekciji.
Ne očekujemo puno. Kad se deca loše ponašaju, bilo kod kuće ili na javnom mestu, roditelji najčešće slegnu ramenima i pravdaju se „Pa deca su takva“. Mislite da deca nisu u stanju da sede u toku ručka u restoranu ili da ne mogu da pospreme sto ako im to kažete? To su gluposti, deca ne moraju biti takva. Ona su daleko sposobnija nego što roditelji smatraju, bilo da se radi o manirima, poštovanju starijih, kućnim poslovima, darežljivosti ili samokontroli. Razlog što se ne ponašaju kako treba je što ih tome niste naučili i/ili što to od njih ne očekujete. A vrlo je jednostavno. Podignite svoje standarde i dete će se prilagoditi.
Ne prihvatamo mišljenje i savete drugih. Nekada su nastavnici, prodavci, vozači autobusa i ostali roditelji imali „pravo“ da upozore dete koje se loše ponaša. Oni su bili oči i uši roditelja koji nije prisutno i svi su radili sa istim ciljem – podizanje pristojnih dečaka i devojčica. Oni su bili podrška roditeljima. Danas, kada neko ko nije roditelj proba da opomene dete, mama i tata polude. Jer njihovo dete je savršeno, tako da često ne prihvataju mišljenje roditelja i drugih koji ne misle da je tako. Napašće nastavnika umesto da kazne dete koje je bilo bezobrazno na času. Ne pomaže ni to što roditelji jedni druge osuđuju, umesto da se podržavaju. Kada vide dete koje besni i majku koja pokušava da ga disciplinuje, svi osuđuju majku, a trebalo bi da vide majku koja detetu postavlja granice, a to ne ide lako.
Oslanjamo se na prečice. Odlično je to što danas roditelji imaju razne elektronske naprave koje su od velike pomoći tokom putovanja ili u čekaonici kod lekara. Ali ta pomagala su iskušenje za roditelje, koji počinju da ih koriste sve češće, a deca ne nauče da se zabavljaju sama. Mala deca treba da nauče da ustanu sama kad padnu, a ne da ih uvek podižu mame i tate. Bebe moraju da se umire same, umesto da ih stalno umiruje vibrirajuća stolica.
Dečje potrebe uvek su na prvom mestu. Dobro je što su deca roditeljima prioritet. Ali danas, to je otišlo predaleko, jer roditelji zanemaruju svoje potrebe i svoje mentalno zdravlje zarad svoje dece. Spominju se žrtve, odricanja, kao da su u rat pošli, a ne postali majka. Nekako je društveno prihvatljivije da je majka zapuštena umesto sređena, da sedi po ceo dan kod kuće umesto da prošeta i popriča sa ljudima. Roditelji u službi dece čine ogromnu grešku time što iznova i iznova ustaju iz kreveta da udovolje detetu. Reći „ne“ detetu s vremena na vreme nije ni malo loše, kao ni tražiti od deteta da se samo zabavi dok roditelj ode do toaleta ili pripremi ručak.
Ako ne počnemo da ispravljamo greške, naša deca će porasti u samožive, nestrpljive i bezobrazne odrasle osobe. To neće biti njihovom, već našom krivicom.