Каваљер

Поред отрцаног сексизма, одувек сам слутио и неку сумњиву, недостојну размену на којој почива каваљерство, готово па проституцију. Сексистичко потцењивање женскиња јасно се препознаје у свим оним отварањима врата, аутомобилским, ресторанским и од спаваће собе, скидањима и придржавањима капута, сипањима вина и комплимената, и толиким другим „малим знацима пажње“ (рукољуб је данас, сва срећа, ван употребе) из отужног репертоара једног овејаног каваљера. Међутим, поред ове багателизације женскадије, у каваљерским гестовима може се назрети и спремност на сексуалну трговину.

Безмало култна је на друштвеним мрежама постала објава једног каваљера изнад фотографије на којој у пријатној атмосфери ресторана он и његова изабраница наздрављају чашама вина: „Након морских плодова и палачињака с орасима неко би мог’о бит јебан J“. Иако јавно разметање љубавним трофејима никако не спада у џентлменски кодекс, по осталим перформансама наш „јебач“ јесте каваљер. Наиме, сходно патријархалној подели родних улога, на жени је да „даје“, а на мушкарцу да „узима“. Каваљерство, међутим, настаје тек када се та драгоценост у женином поседу не уграби напросто, већ се културно, галантно размени, рецимо тако што се дама „изведе“ (јер, несретница, или то није у стању сама, или напросто воли да буде извођена и вођена) на „морске плодове и палачињце“.

Симон де Бовоар, једна од перјаница феминистичке мисли и акције, приметила је да се жена не рађа, женом се постаје. Једнако томе, ни мушкарац се не рађа, мушкарац се постаје. То значи да је добар део нашег мушког и женског идентитета напросто друштвени конструкт, последица одгоја, а не биологије. Мушкарац може бити мушкарац на много различитих начина (и сам својевремено претрпех праву кризу маскулинитета бришући прашину са полице за књиге и обављајући неке друге кућне послове, али остадох, некако, и даље мушкарац), као што и жена може бити у пуном смислу жена бојкотујући традиционалну, патријархалну расподелу родних улога.

За разлику од појединих неотесаних патријархалаца, каваљер даму ни цветом не би тукао. Ипак, и у основи каваљерства стоји једнако патријархално обезвређивање жене, извесни патернализам који само на другачији начин, с помоћу истанчаних манира, показује жени где јој је место. Каваљер, рецимо, своју „изабраницу“ (она, дакле, чека да буде изабрана, освојена) прати до куће, јер му је њена сигурност на првом месту, а узгред можда успе и да угура ногу у улазна врата, а затим и да гурне нешто друго у нешто друго, ако већ буде имао среће. Заправо, савременом витезу његова госпа чини двоструки уступак одлучивши уобразити, прво, да су страшне немани на сваком кораку и, друго, да се сама нипошто не може заштитити. Каваљерству је, такође, својствено и штедро сипање комплимената, а комплимент није ништа друго до маниризована, управо отрцана похвала, овештала ласка, као средство завођења или напросто као знак глупаве „ради реда“ учтивости.

На затуцаном, патријархалном поимању родних улога почива и каваљерско уздржавање од вулгарности у женском друштву, уздржавање пуно поштовања спрам особености женског уха, фрагилног за опсцене коментаре и шале, како већ поучава патријархални атлас анатомије. Ова је учтивост и пристојност свакако лицемерна, јер је каваљер врло обзиран у погледу онога што улази у женско увце, док му исти такт посве недостаје када се ради о уласцима у неке друге женске телесне шупљине.

У кафани никада нисам био привржен „лепом маниру“ да ја, као мушкарац, редовито плаћам пиће женским особама. Штавише, неретко сам инсистирао да оне плате и мени, што је била последица беспарице, али и својеврсни лакмус папир. Наиме, оне које су се гнушале оваквих мојих некаваљерских гестова одмах бих у себи дисквалификовао. Оне друге, пак, које су то примале са симпатијом, потврђивале су тако спремност и за остале видове равноправности, а то и јесте бит пријатељства. Уосталом, зар и сам не волим да добијем цвеће, посебно оно пољско, да примам дарове, да ми се удвара, да се и мени чине „мали знакови пажње“?!

И баш као што сам нисам каваљер, тако не желим ни да моја „лепша половина“ буде „дама“. Напокон, и ово наизглед саморазумљиво распарчавање на „јачу“ и „лепшу“ половину је неодрживо. Прво, тешко да своју драгу доживљавам слабијом, осим у најгрубљем, физичком смислу, у дисциплини подизања џакова кромпира у којој се огледам – толико је дакле насушна – отприлике трипут годишње, а чак и у том смислу дискутабилно је да ли сам јачи, с обзиром да сам више подложан разбољевању од ње. Друго, неће бити да су жене привлачније и лепше од мушкараца, јер то би значило да женама недостаје добар укус па се, ето, заљубљују у бофлерај, док мушкарци, естетски истанчанији, бирају достојнији објекат дивљења. Елем, моја жена није дама, госпа о којој се с витешким покровитељством старам, већ мој пријатељ, раван у свему.

Иван Ковач

becejskidani2017

Медиум доо, Редакција Бечејских дана Адреса: Золтана Чуке 7, Бечеј

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *