Кладити се мора

Серијал: Свет без богова (2)

У првом делу серијала о атеистичкој мисли устврдио сам да моје стајалиште није тек безбоштво већ противбоштво, не дакле позиција простог неверовања у бога, безверје, већ антитеизам, став да је религија и штетна, а то већ обавезује, позива на ангажман, борбу. Осим овог, од важности је и друго прецизирање – у строго епистемолошком смислу ја сам агностик. Наиме, ако позиција атеизма подразумева „знање“ да бог не постоји, онда ја нисам атеист већ агностик, неко дакле ко пориче могућност објективног сазнања постојања, па и непостојања бога. Јасно, вероватноћа да бог постоји односно не постоји нипошто није пола-пола, као што изгледа да сугерише софиста Протагора када неодлучно примети да „о боговима не могу знати ни да јесу ни да нису“. Иако су атеисти склони посматрати декларисане агностике као млакоње, као неопредељена, кукавичка сумњала, што каткад и пије воду, мој агностицизам није напросто седење на две столице, да недељом метанишем по цркви, јер, ето, можда бог постоји, да би се већ сутрадан све у шеснаест препустио грешном животу, јер, опет, можда бог и не постоји. Уосталом, атеисти који тврде да са апсолутном извесношћу знају да бог не постоји не само да су интелектуално непоштени, него се ту понекад ради и о реактивној психичкој формацији, наиме нападним одрицањем и најмање могућности да бог постоји они може бити беже од баука сопствене подсвесне религиозности.

Мој агностицизам је, дакле, чисто теоријски. Неупоредиво је већа вероватноћа, на основу свега онога што знамо, да бог не постоји, посебно не онај лични, бог који бди над нама, услишава молитве, који награђује и кажњава итд, него да постоји. Иако је могућност да има бога мизерна, ипак је већа од нуле – отуд и мој агностицизам – али ја свеједно живим као да бога нема, као што то напослетку чине и многи номинални верници. Дакле, у пресудном смислу, практичком, ја сам атеист. И зато, када се кладим да ли има бога – а кладити се мора – ја се у животу кладим на то да га нема. Мислилац Блез Паскал је међутим другачије резоновао, предлажући да се напросто приклонимо исплативијој од две опкладе. – Наиме, уколико верник греши у погледу бога, онда ништа, међутим ако је у праву онда ће завредити вечно блаженство; ако, пак, атеиста греши, он онда неће бити спашен (данас се у цркви лицемерно каже, политички коректно и еуфемистички, да неће бити „спашен“ уместо да ће бити „вечно проклет и пржиће се у паклу“), а ако је у праву и бога заиста нема, онда опет ништа. Стога, поентира Паскал, у сваком случају треба веровати. Атеизам је по овоме слика и прилика несмотрене глупости.

Необично је да је папа Фрања пре две године у једној проповеди натукнуо да би и атеисти могли у рај, јер је, како сматра, пресудније водити добар живот него имати веру и уредно присуствовати богослужењима. Наравно, црква је брже-боље исправила папин гаф – брижљиво чувајући своју моћ начелом да без вере и, посебно, изван цркве нема спасења – и појаснила да ће атеисти ипак у пакао. Папа је овде био на трагу такозване атеистичке опкладе која каже да ако живите добар живот и бог не постоји онда сте овај свет учинили бољим и остаћете упамћени по добру, а уколико бог постоји, онда ћете свеједно у рај јер бог, добар и пун љубави, при процени мора имати у виду превасходно наше моралне заслуге. Осим што вреднује једино веру, а не и добар живот, Паскалова опклада такође превиђа специфичност случаја када ми верујемо а бог не постоји, јер тада исход није напросто ништа, с обзиром на то да делимично промашујемо живот, замлаћујући се бесмисленим радњама, клечањем, молитвама упућеним имагинарном пријатељу, чак прогањањем других у име тог имагинарног пријатеља, уображавајући најзад да ће неплаћени овоземаљски рачуни ипак бити намирени на оном свету, а то нас дефетистички уљуљкује, пасивизује. Осим тога, Паскал подразумева да бог, ако постоји, цени овај рачунџијски приступ, ову хладну прорачунатост, да му је дакле милија симулирана вера и неискрена богослужба од искрене невере, јер како човек може уопште одлучити да верује напросто зато што му то изгледа исплативије?! Напослетку, Паскал не прецизира ког бога треба да одаберемо – хришћанског или исламског, Перуна или Зевса, Одина можда?

Каже се да агностицизам нагиње теизму, док деизам, па и пантеизам теже атеизму. Агностицизам који заговарам није, међутим, никакво полутанство, малодушност, никаква лоше скривана вера, већ напросто ствар интелектуалног поштења, а уколико испадне да бог заиста постоји реаговаћу, претпостављам, као Бертранд Расел који је био и велики промотер безбожништва (нажалост, и дан данас је потребно да се атеисти отворено декларишу и тиме охрабре друге који слично мисле). Наиме, када су га упитали шта би рекао богу да се напослетку испостави како ипак није био у праву, једноставно је одговорио „Недовољно доказа, боже, недовољно доказа“. Што се тиче деизма и теизма, обе позиције деле веру у натприродног творца света. Међутим, деисти, за разлику од теиста, сматрају да бог након што створи свет и установи његове законе више није присутан, не меша се у светске токове, не кроји му судбину, не надгледа људске поступке, не распоређује их у рај и пакао, а деисти не признају ни чуда нити било шта што се противи разуму. Деизам је био посебно карактеристичан за 18. век, доба просветитељства, као погодна форма за ослобађање од религије. Пантеизам, опет, дели са деизмом схватање да бог није никаква личност, као рецимо у Библији, али у односу на деизам држи да разлике између творца и творевине нема, да су они једно исто, односно да је бог сама природа. За пантеизам филозоф Шопенхауер каже да је згодна форма да се „бог одстрани из света на један пристојан начин“, јер пантеистички бог, баш као и деистички, можда може заинтересовати ум једног филозофа, али је неспособан да у људима изазове било каква религиозна осећања.

Основ сваког атеизма и сваке критике религије је став да човек ствара бога, а не бог човека. Корени религиозности су у незнању, у немоћи пред природним и друштвено-економским силама, у страху и благодарности, у осећају зависности уопште. Да је само реч о незнању, позиција грађанског атеизма коју је и сам Расел заступао била би довољна, па бисмо напросто снагом разума и знања отклонили верско мрачњаштво, ратосиљали се теолошких предрасуда и затуцаног погледа на свет. Међутим, чиста је заблуда да се код религиозности ради тек о људској глупости, и да ће даљим растом знања и технике коначно превладати атеизам. У том смислу је непријатно претенциозна тежња појединих атеиста да се прозову „brights “, дакле бистри, оштроумни, не само да би се ослободили негативно конотираног назива (као што су хомосексуалци преузели име „геј“), већ пре свега зато што држе да су у односу на вернике напросто паметнији. Наиме, Лењин је препознао да „немоћ експлоатисаних класа у борби са експлоататорима рађа веру у загробни живот подједнако нужно као што немоћ дивљака у борби са природом рађа веру у богове, ђаволе, чуда и слично.“ Дакле, тек превладавањем социјалних корена религије, ослобођењем од зависности друштвено-економским силама може се очекивати даљи напредак атеизације, и зато је марксистичка критика религије најдоследнија од свих. Верници нису тек будале, како се то овде покушава сугерисати, које просвећивањем треба отрезнити од религиозних уображења, већ је неопходно и стварно укинути друштвене околности којима су та уображења потребна. Никаква антирелигиозна пропаганда, никакво културно подизање необразованих маса не може заменити овај начин борбе. По свој прилици чак и у оствареном социјализму неће нестати потреба за утешитељском функцијом религије, јер ће и даље бити патње, болести, смрти, као и многих непознаница о човеку и свету.

Амин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *