Na drugi pogled

IVAN KOVAČ

MALI VODIČ KROZ KRITIČKO MIŠLJENJE (2)

U prošlom je tekstu sumnja označena kao ključna poluga naučnog metoda i kritičkog mišljenja. Potrebno je, dakle, sumnjati, ali koliko, na koji način? Postoje, recimo, oni koji sumnjaju da je ljudska noga kročila na Mesec, koji s rezervom uzimaju dobrobit vakcinacije (stručnjaci smatraju da je upravo antivakserski pokret zaslužan što Srbija ima najveću stopu obolelih od malih boginja u Evropi u prvih šest meseci ove godine), postoje sumnjičavci u vezi sa klimatskim promenama i ljudskom odgovornošću za iste, ili sa činjenicom da je u Srebrenici počinjen užasan zločin. Tu se, jasno, ne radi o hvalevrednoj opreznosti, o promišljenoj zadršci „triput meri, jednom seci“, o hladnoglavom odbijanju da se bilo šta uzme zdravo za gotovo, na veru, o zahtevu za nezavisnom proverom. Sumnjičavost poput one spram zločina u Srebrenici obično na drugoj strani krije tešku zadrtost i lakovernost. Nije komplikovano uočiti nedoslednost tj. dvostruke aršine u dokaznim standardima – u tuđa zlodela slepački se veruje, dok se sopstvena uzimaju s „trezvenom“ rezervom. Sumnja tu, dakle, nije generalna, nepristrasna, već selektivna i tendenciozna. Uostalom, kada ostajemo pri sumnji uprkos dokazima mi nismo skeptici, mi smo negatori. Preporuku da je „dobro imati otvoren um, ali ne toliko otvoren da ti mozak ispadne van“, valja upotpuniti uvidom kako je i zatvorenost štetna jer mozak u zagušljivoj stešnjenosti takođe strada. Naivac veruje i kad ne treba, dok negator ne veruje ni kada bi trebalo.

Naposletku, princip nullius in verba iliti nikome na reč (ne verovati), iako koristan – videli smo to i na primeru blagoglagoljivog prodavca polovnjaka iz prethodnog teksta – nosi u sebi problem. Neverni Toma je s pravom, takoreći naučnički tražio da se sam, sopstvenim očima, a i znatiželjnim prstima, uveri u istinitost Isusovog vaskrsnuća jeretički prkoseći učiteljevim rečima „blaženi su oni koji ne videše, a poverovaše“. Naime, valja se podsetiti Fajnmanovih reči iz prethodnog teksta: „Prvo načelo je: ne smeš varati samog sebe – a sebe ćeš najlakše prevariti“. Ne samo da nas čula varaju, nego i naš razum. A čak i kada bi to u šta smo se uverili „svojim očima“, „na svojoj koži“ bilo tačno, pitanje je da li bi sopstveno iskustvo bilo opravdano poopštavati. – Da li, recimo, to što pušimo i pijemo a doživeli smo devedesetu znači da su duvan i alkohol bezopasni?! U vezi sa videti-svojim-očima skepticizmom uvek se setim drugara iz škole koji je spontano, čak i na časovima istorije mrtav ‘ladan promovisao ovu vrstu sumnjičavosti neumornim zapitkivanjem „kako znaš, jesi bio tamo?“. Ne sećam se više koliko je dosledan bio u svojoj hiperboličnoj sumnji, ali takvo naizgled radikalno i generalno nepoverenje, da se ništa ne može znati sa sigurnošću, obično završava u skeptičkoj jami, u opštem relativizmu, jer ako se ništa ne može znati, to znači i da se ništa ne može negirati, a otud, konačno, i da se sve može tvrditi. Ka istom otrovnom relativizmu smera i mudrijaška opaska kako „nauka ne zna sve“. – Svakako da nauka ne zna sve, ali zna šta zna i zna šta ne zna. Tu ne samo da se sa prljavom vodom nastoji zafrljačiti i dete, nego se i naknadno sva ta pseudonaučna, nadrilekarska, zaverološka i druga mutna voda pokušava nekako vrnuti u korito.

Posve radikalna i dosledna jeste jedino filozofska sumnja. Mislilac Rene Dekart je sam sebi uputio svu silesiju najnezgodnijih skeptičkih argumenata s ciljem da utvrdi šta to čovek izvan svake sumnje može znati. Šta ako, pita se Dekart, postoji bog sklon podvalama – da li bi mogao udesiti da nam se samo čini kako sada, eto, sedimo u fotelji i prelistavamo Bečejske dane, dok smo zapravo na nekom drugom mestu?! U osavremenjenoj verziji argumenta bili bismo tek mozgovi potpoljeni u teglama koje preko žica i kompjutera stimulišu podvalantski neuronaučnici. I zaista, mi ni u kom slučaju ne možemo dokazati kako to nije slučaj, ali sve ipak ostaje samo intelektualna vežba, bez veće praktične vrednosti, jer čak i da jesmo tek obična moždana turšija, svejedno smo životno zainteresovani da je fotelja u kojoj (nam se čini da) sedimo udobna, da su tekstovi u novinama koje upravo prelistavamo dobri, da ručak koji nas očekuje bude ukusan.

Za razliku od cepidlačke filozofske sumnje i solipsizma tj. stanovišta da ne postoji ništa drugo osim našeg duha i mentalnih stanja (ili makar da suprotno nije moguće utvrditi sa izvesnošću, a što je za Imanuela Kanta „večni skandal za filozofiju i ljudski um“), premda to niko uistinu ne zagovara osim psihotičnih nesrećnika – naučni skepticizam je umereniji i neuporedivo korisniji. Zainteresovan je pre svega da potisne „sve strasti koje nas prate na putu spoznaje, osim istinoljubivosti“, da bude sredstvo protiv zabluda, prenagljenog suđenja, iracionalnih uverenja, ali sa svešću da ipak, kako glasi poslovica, „ako nešto izgleda kao patka, gega se kao patka, kvače kao patka, pliva kao patka, verovatno je u pitanju patka“. Naučnička sumnjala ne prihvataju ništa bez odgovarajućeg potkrepljenja, a posebno se ne uzdaju u prvi utisak.

Jasno, ljude i pojave ne treba provoloptaški ocenjivati, suditi „po koricama“, jer iako izgled može štošta razotkriti, moguće je i da nas potpuno zavede. Često na osnovu neke pojedinosti formiramo ukupan utisak o osobi. U psihologiji je ta naša sklonost, da o celini prosuđujemo na osnovu dela, poznata kao halo efekat (u sledećem tekstu pozabaviću se upravo takvim induktivnim zaključivanjem). Kod efekta oreola na osnovu jedne dobre osobine zaključujemo o valjanosti čitave osobe, dok kod efekta rogova na osnovu jedne loše osobine zaključujemo o rđavosti osobe u celini. Na osnovu površnog utiska, jednog ili nekolicine primera mi formiramo uverenja koja bitno utiču na naše odluke, a kasnije im je teško odupreti se uprkos svim kontraprimerima. Zapravo, mnoga naša uverenja formiramo i bez ikakvog iskustva, unapred, naprosto zato što nam odgovara da tako mislimo. Predrasude i pogrešne generalizacije od kojih bolujemo tiču se svih mogućih naših Drugih – Hrvata, imigranata, „Cigana“, „Šiptara“, Jevreja, siromaha, „pedera“, plavuša itd. Za razliku od pretpostavki kojima svakodnevno baratamo, a kod kojih smo svesni da nisu definitivno proverene, pa ih još nismo usvojili, predrasude podrazumevaju gotov, dovršen „ma znam ja njih“ i „ma znam ja sve to“ pogled na svet. Pisac Čehov primećuje kako se „drugi deo života kod pametnog čoveka sastoji u oslobađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života“.

Stati i dvaput razmisliti valja i kod, recimo, procenjivanja rizika putovanja autom i avionom, te kod doživljaja povoljnosti cena jer, na primer, iznos 999,99 isprva izgleda kao devetsto i nešto, a na drugi pogled je ravno hiljadarka. Ili zamislite da ste u kafani i da ste naručili pivo i kafu, što ukupno košta 150 dinara. Ako je pivo skuplje od kafe 100 dinara, koliko onda košta kafa? Na prvu loptu odgovor je 50, zar ne?! A na drugu? Naposletku, šta vidite na slici – beli (nepostojeći) kvadrat ili, pak, četiri (postojeća) nepotpuna kruga?

 Na osnovu površnog utiska, jednog ili nekolicine primera mi formiramo uverenja koja bitno utiču na naše odluke, a kasnije im je teško odupreti se uprkos svim kontraprimerima. Zapravo, mnoga naša uverenja formiramo i bez ikakvog iskustva, unapred, naprosto zato što nam odgovara da tako mislimo.