Nedelja džentlmena: Marko Šelić – Marčelo, o književnosti, čitanju i dr.

U okviru programske nedelje promocije čitanja za mušku populaciju i manifestacije “Nedelje džentlmena” Narodne biblioteke u Bečeju  drugog dana gostovao je pisac i muzičar Marko Šelić – Marčelo. Medijator je bila Marijana Đaković a publika je imala prilike da prisustvuje jednom veoma kompleksnom dijalogu koji je kroz ličnu priču jednog pisca o genezi sopstvene želje i potrebe da se bavi pisanjem uspeo da nam da sliku o motivima i ključnim dilemema i inspiracijama iz piščevog života koje se provlače i kroz njegovu književnost. Imali su priliku i da čuju šta je to što Marko Šelić smatra da su današnji razlozi za krizu čitanja, za krizu književnosti, kako se boriti, koji su njegovi motivi u romanima, likovi…

M. Đ.: „Statistika kaže da su skoro 80 posto čitalaca u bibliotekama žene, što pokazuje i naša statistika ovde u bečejskoj biblioteci, imamo skoro 2000 više žena odraslih čitateljki od muškaraca, u dečijem uzrastu to je skoro 1000 u korist devojčica ….“

M. Š.: “Za ovu statistiku nisam znao ranije. Šta se može učiniti sa tim? Ja sam ovde (u književnost) dospeo zato što sam bio potpuno smotan u svim sportovima pa sam se sklonio sa terena da ne kvarim igru onima koji su bili mnogo vičniji u tome. Shvatio sam da štreberluk može da bude umereno šarmantan a možda čak i kul. Meni jedino ostaje da se nadam da načitanost jeste dobra ali sam siguran da to nije opšta slika ovde kod nas danas. Imam utisak da i vi i ja koji smo zainteresovani za pisanu reč kao da se bavimo pionirskim radom iliti sve iz početka iako je godina ta koja jeste i trebalo bi da imamo neke temelje do sada. Ja sam se pomiro sa tim da nemamo i da je jedini način borbe za kulturu ovde gerilski. Na filološkom fakultetu npr. kako je koncipirana metodika nastave maternjeg jezika i književnosti vidite da je reč o udžbenicima starim 50 godina i tu bi neko i pokušao da to odbrani argumentum tradicije ali nije tu reč niokakvoj lepoj tradiciji koju treba čuvati nego o metodama koje ne pripadaju ovom vremenu, koje su pregažene vremenom, potpuno anahrone. Današnji mladi su deca vremena koja pate od stravičnog pada koncetracije i to sve više iz godine u godinu, mislim da iz toga proizilazi problem mnogo više nego “iz kuće”. Možda ja sve to gledam iz svog ugla, moji roditelji su sa srednjom stručnom spremom i nisu bili vični da me u tome prate i ja sam im zahvalan što me nisu sprečavali koliko su bili zabrinuti kad ti dete u nekom malenom gradu u Srbiji (Paraćin) saopšti da će se baviti pisanjem, književnošću to je kao da si rekao da ideš u astronaute verovatno, i tada bi te shvatili ozbiljnije. Mnogo je lakše ako rasteš u sredini koja je sklona književnosti. Pubertet je poznat po tome da te biologija tera na kontru i ja počinjem da mislim da je jedno od potencijalnih rešenja da počnu svi roditelji da slušaju te autotjun muzičare i da gledaju Farmu i da klinci počnu da kontriraju, da se opet pojavi pank i da krenemo iz početka. Jer ovako ne vredi, roditelji kažu, evo slušaj Stonse sa ploče a on ode da sluša Rastu. Ja zaiste duboko verujem da smo svi makar nekad bili zaljubljeni u priču i pripovedanje a onda se desilo da su se neki od nas zaljubili malo dublje i poželeli u jednom trenutku da preuzmu i onu drugu ulogu, da postanu i dobar pripovedač. Mislim da to nije sasvim nestalo, književnost i strip tu zajednički ispaštaju jer su se pojavili neki novi, za većinu ljudi atraktivniji, načini pripovedanja, razvila se kinematografija, TV serije, jer i tu se takođe pripoveda neka priča. Ono što ja mislim da je trenutno jedan od zadataka književnosti, i ono što ja pokušavam da izvedem, jeste šta možemo da naučimo jedni od drugih, od tih medija o načinu pripovedanja priče. Ako su kvalitetne TV serije uspele da izvedu trik zvani bindžvoč, sednu ljudi i odgledaju celu sezonu serije za jednu noć, mora postojati način da književnost izvede bindž čitanje a da ne popusti u onome šta je osnovni književni kriterijum kvaliteta jer u suprotnom nismo ništa uradili. To je nešto šta me sad intrigira pogotovo u zemljama kao što je naša gde kultura ima dva prirodna neprijatelja, jedno su kič i nekultura a drugo je hermetičnost kulture, elitizam koji kaže “ja se bavim kulturom, ti to ne razumeš jer si glup”.

M. Đ: „Ono što je očigledno je da su reči od početka tvoja igračka …“

M. Š.: „To je posledica siromašnog detinjstva 90-tih (smeh). Imao sam 25 i objavio svoj prvi roman “Zajedno sami” i o tome uvek kažem da sam kao Raskoljnjikov sa njegovim objašenjenjem zločina – ja sam samo hteo da se usudim. Naravno danas, to je normalno, ako sam iole napredovao, da primećujem manjkavosti , nespretnosti, neveštosti u tom romanu i, naravno, da bi ja tu danas mnogo šta uradio drugačije ali je dobro to što se ne bih odrekao ideje. Sve ovo drugo je stvar zanata. Nikada nisam bio obožavalac fraze, mogao sam to i bolje jer ne vidim razlog zašto bi nešto radio sa pola snage, u tom trenutku to je bio moj maksimum i ne vredi na taj način retro kinjiti sebe. Bilo je to zanimljivo iskustvo jer te iste godine je objavljen moj treći album, ljudi su imali već neka očekivanja, jer su tad već tekstovi pesama, kolumne koje sam pisao zavredeli da neko i ovom posveti pažnju. Ja sam samo oduvek želeo i pokušavao da se bavim prozom: muzika se meni dogodila potpuno slučajno. Te 2008. godine već smo ozbiljno bili zahvaćeni onom epidemijom da svaka javna ličnost ima potrebu da stavi nešto među korice i sad ti objašnjavaš ljudima i zaklinješ se da si ti to i po formalnom obrazovanju i da mi je pisanje osnovno zanimanje i da ja, ustvari, nisam muzičar, jer niti sviram niti komponujem nego mi je i u muzici posao pisanje.“

M. Đ.: „Nakon prvog romana koji je na neki način snoviđenje jednog 25-ogodišnjaka sledeći romani od kritike i kroz opise na koricama i u medijima dobijaju epitete pre svega duhovito ali i mračno, crnohumorno…“

M. Š.: „Neko bi očekivao da sam i ja neki mračan tip koji nema jednu vedru misao ali mislim da je pisanje u suštini bavljenje ljudima. Za mene je suštinsko pitanje književnosti “Šta mu je?” (junaku, junakinji, autoru, čitatelju) … kao kod psihologa. Ako te to zanima onda stavljaš po lupu lom u čoveku i onda to bude malo mračno. Kada je u pitanju struktura mog romana iz delova onda je to slučaj “filolog ne zna da računa” … to je trilogija u četiri knjige “Higijena nesećanja”. “Malter ego” (knjiga prva ”Rubikova stolica”) je moj pokušaj pravljenja onoga što smo pričali o popularizaciji čitanja po sistemu savremenih TV serija. Pokušava da napravi jedan kalem pripovedanja koristeći narativne taktike serija ali da održi književnost takvu kakva jeste. Ova priča je pauk, plete mrežu i trudi se da uhvati čitaoca na taj način da shvati tek kasnije kad je već upecan. Osnovno moje zanimanje za tu priču je u suštini stvarno poreklo naših agresivnih misli. Glavni lik Leon vodi dnevnik svojih frustracija, potrebe za osvetom ali i bespomoćnosti. Leon je čovek tridesetih godina koji je odrastao na popularnoj kulturi i misli da zna tačno da odvoji šta je fikcija a šta stvarnost dok njegova mašta ne počne da se preliva u realan život, to će konačno biti motiv da počne da se bavi poreklom tih svojih frustracija i da se konačno suoči sa sopstvenom agresijom i potisnutim sećanjima ličnim i društvenim, kolektivnim.“

M. Đ.: „Sledećih nekoliko romana su povezani …“

M. Š.:  Već u prvoj knjizi postavlja se jedna stara književna i realna dilema da li ili ne odgovoriti nasiljem na nasilje ili se odlučiti na nečinjenje, trpljenje. Ovaj roman(i) sledi tu jednu nit domaće književnosti od Dragoslava Mihajlovića u “Tikvama”  do Albaharija u “Životinjskom carstvu” to su romani “odložene osvete” gde je glavni lik čvrsto rešen da se jednog dana obračuna sa uzrokom odnosno uzročnikom sopstvene trauma, “negativcem” u svom životu. Mene je u ovom slučaju zanimalo šta kada se osveta dogodi sa čime se tada nosi glavni junak, ljudi u takvim slučajevima najčešće posrnu i u literature i u stvarnom životu. U ovom konkretnom slučaju postoji tu još jedna dublja dimenzija priče, glavni junak pati od potisnutog sećanja u koji mora naći načina da prodre. Kroz određene likove i dijaloge provlači se motiv opterećenosti kao vezivno tkivo. Malter. Opterećenost može biti često i nešto što održava likove u životu, nije negativna i opet je tu ta slična onirička igra gde nismo sigurni šta je tu stvarno a šta je tu akteru bilo neophodno da  ga održi u životu.  Poslednja knjiga ima vremenski skok od 5 godina. Leon se suočava sa svojim potisnutim sećanjem ali je priroda istih da se bore da ostanu potisnuta pa on istovremeno ima i (protiv)težnju da ta sećanja ne otkrije.  Roman počinje stihom Sime Pandurovića “Sišli smo s uma u sjajan dan”. Tu se priča sa Leonove lične priče širi na na okruženje, na društveni kontekst, gde mi vidimo čitavo jedno društvo koje se takođe bavi (živi u) toj “higijeni” nesećanja, društvo koje apsolutno nije sposobno da živi sa sećanjem nego je raznim fantazmagorijama mutiralo sećanja. U oba slučaja, na ličnom i na kolektivnom nivou to  ne može izaći na dobro.  Tendecija ljudi i društva je da potiskuju a tendencija traume je da izbije da te rasturi i igra se nastavlja.