“Nisam rasista, ali …”

Da, tamo u Americi je trenutno haos na dobrom putu da se pretvori u građanski rat ili rasni sukob širih razmera i dok to izgleda kao nešto što rado gledamo, ali nas se ne tiče, malo naše sopstvene introspekcije o ovoj temi  neće nam naškoditi.

Da li je i koliko rasizam raširen u našoj zemlji? Pod tim podrazumevamo upit za većinu „belog“ stanovništva Srbije“, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Ima li rasizma u Srbiji?

Onako na prvu loptu, većina će na ovo pitanje mahinalno odgovoriti da nema jer Srbi sebe uglavnom vide kao najveće žrtve bilo kakvog oblika diskriminacije pa je logično da niko ne može biti od strane takve nacije ugrožen ili diskriminisan. Princip je sličan kao u filmu Commitments: „Say I’m black and I’m proud“ reče pegavi, crvenokosi Irac uz objašnjenje drugaru da su „Irci engleski crnci“. Ipak, kod nas ovde, biti malo više braon pokazuje da u Srbiji iman još Iraca ispod nas Iraca.

Ako definišemo da je rasizam derogativni odnos prema nekoj drugoj osobi u odnosu na boju kože utisak je da je ovo prvi problem „belog sveta“ koji i mi ovde imamo. U Srbiji je, sudeći po svemu, moguće biti rasista prema crncima čak i ako ih nema dovoljno za tako nešto među nama. Pre nekoliko godina je na nekoj fudbalskoj utakmici u Nišu, ili tako negde, bio zabeležen bizaran rasistički ispad navijača tog kluba prema jednom (i brojkom 1) jedinom crncu u nekom domaćem fudbalskom timu. Za rasističke stavove našim sunarodnicima dovoljni su crnci u teoriji ili oni sa TV-a. Da li je ovo masovnija pojava ili su u pitanju stavovi navijačkih mamlaza je odlična tema za prethodno već pomenutu kolektivnu introspekciju. Kako Srbi uglavnom, istorijski gledano, nemaju neki osobit razlog da pate od „bele krivice“ nemaju ni potrebu da se pravdaju za rasizam (otvoreni ili prikriven). „Ne voleti“ crnce je sasvim legitiman stav.

Kada su u pitanju Kinezi, žuta rasa, tu možemo da prepoznamo kod nas jedan veoma širok dijapazon „mišljenja“, takođe sa relevantnom podlogom kao i kad je crna rasa u šitanju,  tu stavovi variraju od „brata siđipinga“ i „velike sile“ i „bratske zemlje“ , kad je potrebno da nas neko vadi iz problema, do otvorenog prezira prema prodavačicama u kineskim radnjama koji nam uvaljuju bofl robu jer „im je takva vrsta trgovine i prevare u prirodi“. Sad, to što nam te iste „kineske radnje“ čuvaju socijalni mir  bez kojeg uglavnom ne bi preživeli  potpuno je druga priča. O aktuelnoj ksenofobičnoj histeriji kada su migranti u pitanju koja je sve izraženija a koja će uskoro da potpuno preuzme primat nad svim ostalim rasističkim stavovima u Srbiji možemo da pretpostavimo da je ovo tek početak. Priče o migrantskoj opasnosti trenutno nadilaze i ovaj naš prizemni, svakodnevni i standardni rasizam u teoriji. Priča o migrantima poprima epske razmere o kraju sveta koji poznajemo, tu su sad  upetljane veoma komplikovane teorije zavere i politike „viših sila“ i distopijske teorije i religijske konotacije, to se još uvek „valja“ lagano ka masovnijoj i opasnijoj formi panike/mržnje …

Da sve ovo nije isključivo vezano za izdvojena mišljenje samo napucanih agresivnih navijača ili grupica ćelavih desničarskih mamlaza i „rodoljubivih“ aktivista koji su u potpuno bizarnom obliku uspeli čak da u svom „delovanju“ iskombinuju brigu o životinjama sa mržnjom prema drugim nacijama (jedna tako lepa specifičnost društveno/političkog života u Srbiji), najbolje svedoči stav koji dobar deo naših građana ima prema jedinoj naciji na ovim prostorima koja je „malo više braon“ nego ostali – Romima.

Više nego iko Romi kad nas izazivaju onaj stav „Nisam rasista, ali … I dok će oni „najpristojniji“ među nama prvo potegnuti teorije „o drugačijoj kulturi i običajima“ zbog kojih se Romi, eto, ne uklapaju u društvo jer žele da žive na svoj način čime, prirodno, izazivaju otpor većinskog stanovništva, oni manje pristojni će odmah krenuti direktnije na, navodno, iskukane privilegije koje Romi imaju kroz razna socijalna davanja, na bes i rezignaciju zbog „nerada“ i „življenja na račun države“ (čitaj svih nas), na ukazivanje na „naše“ siromaštvo koje opstaje bez tih privilegija. Istina je da je Romska populacija u našem društvu toliko marginalizovana i ubijena u pojam ili još gore politički izmanipulisana i iskorišćena da nema nikakvu političku ili bilo kakvu drugu snagu da se adekvatno odbrani. Kod nas ni incidenti kao što su ubistvo romskog deteta od strane ćelavih uličnih fašista ili ubistvo poznatog glumca sa malo tamnijom bojom kože ne mogu da izazovu veće društvene ili političke turbulencije. U društvu gde se takav status jedne manjine održava sad već vekovima teško se može osporiti opšte prihvaćen rasizam. Da, to jeste rasizam!

I dok se zlurado radujemo potencijalnom raspadu Amerike kao deo kosmičke pravde za sve one naše žrtve koje smo mi položili na žrtvenik američkog kolonijalizma, raspadu koji se mogao naslutiti prvog dana vladavine Donalda Trampa a evo dočekao je skoro kraj mandata (toliko o sveopštoj „beloj griži savesti“) i dok smo još uvek spremni da u argumentaciji standardno potegnemo one Indijance od pre nekoliko stoleća, bilo bi dobro da se upitamo da li sve to može da se desi jednog dana i ovde, nama, kada se sve što se kod nas danas dešava stavi na vagu te iste kosmičke pravde. Na tim ksenofobičnim i rasističkim stavovima mi danas vaspitavamo decu i sledeće generacije u kući ali pod uticajem masovnih komunikacija postoji realna mogućnost da oni budu još isključiviji  jer su dodatno izloženi sve nekontrolisanijim uticajima i radikalizaciji. To što se ovde danas kuva ispod „Nisam rasista, ali…“ jednom će morati da dođe i na naplatu, čeka se samo triger kao tamo negde u Americi danas.

Foto: Julio Cortez, Associated Press

Tatjana Drapšin