Povratak karanfila

Istinita priča: prvi karanfil (prvi Osmi mart na “redovnom“ poslu sa platom i ostalim socijalnim beneficijama) me je dotukao taj dan, perspektiva da ću, možda tu na tom mestu, jednog dana dobiti i poslednji bacio me je u egzistencijalni očaj. Nisam ga dočekala, nisam ni slutila da će biti je još gore. Taj karanfil bio je recidiv jednog sistema (društvenog i sistema vrednosti) koji je tada već duboko bio zakopan u prošlost i vaskrsavao samo još u takvim ostacima rituala kojima je zaboravljen uzrok. Bilo je to vreme kad je već saksija ili neki skuplji poklon zamenio prezreni karanfil, jer je licemerje cinične „pažnje“ i „poštovanja za žene“ budućih burazerskih „kapitalista“ bilo jedna od prvih manipulativnih proklamacija kojih će kasnije biti još mnogo. Već tada je postalo jasno da će sva prava što ženska što radna koje je nekadašnji sistem koliko toliko održavao, rodno neselektivno, biti prva žrtva nove kaste glorifikovanih preduzetnika sa kumovskim vezama i još uvek naslaganim kantama za šverc benzina u garaži iz ratnih godina.

Pajtonovsko pitanje: A šta je to nama komunizam/socijalizam/samoupravljanje u Jugoslaviji doneo?

Za početak pravo glasa (argument da bi to svakako morali da nam daju jer je globalno bio takav tok istorije nisam sigurna da stoji ako se uzme primer Švajcarske gde su ovo pravo žene dobile tek početkom 70-tih godina 20. veka) Komunistički pokret u Jugoslaviji, i između dva rata, bili su okosnica organizovanja ženskih pokreta. Nakon rata na talasu afirmacije ravnopravnog ženskog učešća u borbama za tu državu i u sklopu jedne mnogo ideološki jasnije i radikalnije težnje ka modernizaciji društva, ta prava su potvrđena, žene su bar proklamativno dobile građanska prava koje i u pojedinim evropskim državama nisu imale.
Osim prava glasa, žene su u socijalizmu dobile još nekoliko važnih zakonskih sloboda. Kroz zakon o braku (1946) izjednačen je položaj žena i muškaraca u braku, zakonima iz oblasti porodičnog prava iz 1947. godine, izjednačena su prava bračne i vanbračne dece, zakonom o socijalnom osiguranju uvedeno je i osiguranje za sve rizike, što je obuhvatalo i plaćeno porodiljsko odsustvo i ostvarivanje prava na penziju pod istim uslovima i za žene i za muškarce, iako su žene ranije odlazile u penziju. Pravo na abortus je omogućeno zakonom iz 1951. godine, Ustavom iz 1974. gorine ženi se garantuje puno pravo na slobodno rađanje, a od 1977. godine dozvoljen je abortus bez ikakvih ograničenja do deset nedelja starosti ploda. U tadašnje jugoslovensko zakonodavstvo ugrađene su sve međunarodne konvencije koje se odnose na položaj žene. SFRJ je 1979. godine potpisala Deklaraciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), usvojenu na Generalnoj skupštini UN-a, koja je stupila na snagu 1981.godine.

Dakle, ništa.

Sad smo tu gde bi trebalo da je ženama ali i muškarcima, rame uz rame (što bi rekla Klara Cetkin) mnogo bolje. Da li zbog bržeg protoka (dez)informacija i veće vidljivosti kada se dogode nepodopštine uzrokovane novim sistemom vrednosti čini se, ipak, da nikada nije bilo gore. 24/7 smo svesni ogromnog broja zloupotreba moći, uglavnom od strane muškaraca na položaju , toksičnog mačizma, omalovažavanja radnih i rodnih prava, nepoštovanja zakona kada su ova prava u pitanju, neverovatno velikog broj slučajeva nasilja u porodici, seksulanog i drugog oblika maltretiranja na poslu i u disfunkcionalnim porodicama. Svakodnevno smo bombardovni informacijama o slučajevima kroz koje se vodi kampanja senzacionalističkog tranžiranje žrtvi, najčešće žena i devojčica, što je još jedan način da se podigne atmosfera straha u društvu jer se agonija žrtve produžava, mulitplikuje i dobija dodatni halo efekat kroz medije, društvene mreže. Posledice „medijskog“ tretmana svakog slučaja nasilja (u koje spadaju i internet komentari psihopata svih profila) trpe i žrtva i porodice žrtava a tek tu i tamo neki Jutka se malo skloni na kratko sa položaja dok se ne zaboravi ili se samo malo ukloni iz vidokruga javnosti. Sve to se dešava i zbog toga jer više ne postoji odnos celokupnog društva prema ženama kao ravnopravnim građanima u društvu. Više nema sindikata na poslu (ili AFŽ-a) i drugih regulatornih tela u firmama i državi, posebno u privatnim preduzećima. Tzv „tržište“ (i rada) je jedini regulatorni sistem koji je napravljen tako da radi, pre svega, u korist poslodavca, profitera, onog koji je u poziciji moći i niko se nikada nije odrekao takvih privilegija bez da mu se one oduzmu na silu. Žene su odličan medij za ispipavanje granica trpljenja (opet se vraćamo na K. Cetkin) jer su istorijski gledano primoravane na pasivnost. I danas je opšte prihvaćen stav da je histeričan feminizam u pitanju kada neko javno progovori o izjednačavanju zarade sa muškarcima, o broju žena na funkcijama u telima koje donose odluke, o diskriminaciji po bilo kom osnovu.

Danas, i ovog 8. marta, ako ste kao ja nekada u egzistencijalnoj dilemi kad vam čestitaju, i ako vas, kao mene onda, karanfil dokusuri svojim depresivnim podtekstom a nalazite se u nekoj nezavidnoj i nerešivoj situacija na poslu ili u porodici, pomislite da ukoliko ne dignete glas i ne stanete u odbranu svojih saborkinja uskoro sve može biti još gore. Dakle, uzmite taj karanfil pa na ulice ponovo u borbu za vaša prava. Biće bar dobar znak raspoznavanja.