Povratak karanfila

Istinita priča: prvi karanfil (prvi Osmi mart na “redovnom“ poslu sa platom i ostalim socijalnim beneficijama) me je dotukao taj dan, perspektiva da ću, moždatu na tom mestu, jednog dana dobiti i poslednji bacio me je u egzistencijalni očaj. Nisam ga dočekala, nisam ni slutila da će biti je još gore. Taj karanfil bio je recidiv jednog sistema (društvenog i sistema vrednosti) koji je tada već duboko bio zakopan  u prošlost i vaskrsavao samo još u takvim ostacima rituala kojima je zaboravljen uzrok. Bilo je to vreme kad je već saksija ili neki skuplji poklon zamenio prezreni karanfil, jer je licemerje cinične „pažnje“i „poštovanja za žene“ budućih burazerskih „kapitalista“ bilo jedna od prvih manipulativnih proklamacija kojih će kasnije biti još mnogo. Već tada je postalo jasno da će sva prava što ženska, što radna uopšte, rodno neselektivno, koje je nekadašnji sistem koliko toliko održavao biti prva žrtva nove kaste glorifikovanih preduzetnika sa kumovskim vezama i još uvek naslaganim kantama za šverc benzina u garaži iz ratnih godina.

Pajtonovsko pitanje: A šta je to nama komunizam/socijalizam/samouprvljanje u Jugoslaviji doneo?

Za početak pravo glasa (argument da bi to svakako morali da „daju“ jer je bio globalno takav tok istorije nisam sigurna da stoji ako se uzme primer Švajcarske gde su ovo pravo dobile žene tek početkom  70-tih.) Komunistički pokreti u Jugoslaviji i između dva rata bili su okosnica organizovanja i ženskih pokreta da bi nakon rata na talasu afirmacije ravnopravnog ženskog učešća u borbama za tu državu a u sklopu jedne mnogo ideološki jasnije i radikalnije težnje ka modernizaciji društva i ostvarivanju prava.

Osim prava glasa, žene su u socijalizmu dobile još nekoliko važnih zakonskih mogućnosti. Kroz zakon o braku (1946) izjednačen je položaj žena i muškaraca u braku, zakonima iz oblasti porodičnog prava iz 1947., izjednačena su prava bračne i vanbračne dece, zakonom o socijalnom osiguranju uvedeno je i osiguranje za sve rizike, što je obuhvatalo i plaćeno porodiljsko odsustvo i ostvarivanje prava na penziju pod istim uslovima i za žene i za muškarce, iako su žene ranije odlazile u penziju. Pravo na abortus je omogućeno zakonom iz 1951., a Ustavom iz 1974. ženi se garantuje puno pravo na slobodno rađanje, a od 1977. dozvoljen je abortus bez ikakvih ograničenja do deset nedelja starosti ploda. U tadašnje jugoslovensko zakonodavstvo ugrađene su sve međunarodne konvencije koje se odnose na položaj žene.

SFRJ je 1979. godine potpisala Deklaraciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), usvojenu na Generalnoj skupštini UN-a, koja je stupila na snagu 1981.

Dakle, ništa.

Sad smo tu gde bi trebalo da je ženama ali i muškarcima, rame uz rame (što bi rekla Klara Cetkin) mnogo bolje. Da li zbog bržeg protoka (dez)informacija i veće vidljivosti kada se dogode nepodopštine uzrokovane novim sistemom vrednosti čini se, ipak, da nikada nije bilo gore. 24/7 smo svesni ogromnog broja zloupotreba moći, uglavnom od strane muškaraca na položaju , toksičnog mačizma, omalovažavanja radnih i rodnih prava, nepoštovanja zakona kada su ova prava u pitanju, neverovatno velikog broj slučajeva nasilja u porodici, seksulanog i drugog oblika maltretiranja na poslu, disfunkcionalnih porodica …  Svakodnevno bombardovni smo informacijama o slučajevima kroz koje se vodi kampanja senzacionalističkog tranžiranje žrtvi, što je još jedan način da se podigne atmosfera straha u društvu, agonija žrtve dobija i halo efekat kroz medije, društvene mreže. Posledice „medijskog“ tretmana slučaja (u koje spadaju i internet komentari psihopata svih profila) trpe i žrtva i porodice žrtava tek tu i tamo neki Jutka dobije neko sklanjanje na kratko sa položaja ili bar iz vidokruga. Sve to se dešava  jer više ne postoje mere zaštite, nema sindikata (ili AFŽ-a) i drugih regulatornih tela u firmama i državi, posebno u privatnim preduzećima. Tzv „tržište“ (i rada) je jedini regulatorni sistem koji sve to reguliše u korist poslodavca, profitera, onog koji je u poziciji moći a niko se nikada nije odrekao takvih privilegija bez da mu se one oduzmu na silu. Žene su odličan medij za ispipavanje granica (opet se vraćamo na K. Cetkin) jer su istorijski gledano primoravane na pasivno trpljenje pa je i dalje histeričan feminizam kada neko progovori o izjednačavanju zarade, o broju funkcija u telima koje donose odluke, o diskriminaciji po bilo kom osnovu. Kada je ovo naše „tržište“ (promet roba i usluga) u pitanju najbolje čemu svi zajedno mogu da se nadaju (i muškarci i žene) je da izađu iz pelena dok rade na traci za Velikog investitira, ili  eventualno, da im se omoguće roze i plave pomenute pelene za rodnu senzibilisanu radnu atmosferu.  I ako ste u egzistencijalnoj dilemi kad vam čestitaju Osmi mart, i ako vas, kao mene onda, karanfil dokusuri a nalazite se u nezavidnoj i nerešivoj situacija da vas sve ovo, ili nešto od toga potkači, pomislite da ukoliko se ne digne glas uvek može biti još gore. Uzmite taj karanfil pa na ulice. Biće dobar znak raspoznavanja.

Tanja Drapšin