Raselova koka

IVAN KOVAČ

MALI VODIČ KROZ KRITIČKO MIŠLJENJE (4)

U prošlom tekstu pretresao sam neke od najčešćih homofobnih pseudoargumenata i podmetačina. Sada je na redu, kako i najavih, tematizovanje takozvanog induktivnog zaključivanja. Naime, da li na osnovu pojedinačnih iskustava možemo sa sigurnošću doći do opštih uvida, odnosno na osnovu prošlosti, onog poznatog i viđenog zaključivati o budućnosti, o onom nepoznatom, još neviđenom?

Iako poslovični, u serijalu već spominjani, „objekat“ koji „izgleda kao patka, gega se kao patka, kvače kao patka, pliva kao patka“ po svemu sudeći jeste patka – ipak ne mora biti tako! Stvari nisu uvek onakve kako izgledaju. Naš um ima na raspolaganju dva sistema. Sistem 1 je evolutivno stariji i, ruku na srce, umnogome uticajniji – njegove su reakcije spontane, brzookidačke, intuitivne, automatske. Munjevito reagovanje je nekada bilo od životne važnosti. Ako se članovi horde najednom daju u beg, pametno je bilo potrčati za njima bez da se sedne i dugo promozga da li su zaista primetili zver ili je u pitanju bila, eto, samo igra svetlosti i senke. Iako počesto greši, ovaj evolucijski ustrojen program za brza tumačenja bio je od presudnog značaja za opstanak u divljini. Danas, međutim, životno okruženje je neuporedivo složenije, pa instinktivno zaključivanje, lakovernost i sužavanje vidnog polja ne donose više osobitu korist. Naprotiv, moderno doba iziskuje da uključimo evolutivno mlađi sistem 2 tj. kritički duh, analitičnost, trezvenost. Premda nije zgoreg imati na umu reči mislioca Bertranda Rasela kako je „osnovni problem sa svetom to što su budale i fanatici previše samouvereni, a pametni stalno u dilemi“, brzina ipak više nije važnija od tačnosti. Otud je potrebno da se odupremo takozvanim heuristikama, mentalnim prečicima koje podrazumevaju prve utiske, predrasude, intuitivne odluke itd. Istina je, naime, s vremena na vreme kontraintuitivna. Evo primera. Anegdota kaže da je izumitelj šaha kao nagradu od zadivljenog gospodara zatražio da svih 64 polja šahovske table ispuni zrnima pšenice/riže i to tako da na prvo polje stavi 1 zrno, na drugo 2, na treće 4, i na svako sledeće dvostruko više. Gospodar je oberučke pristao nasmejavši se izumiteljevoj skromnosti, međutim smeh je trajao sve dok ga nisu obavestili da u čitavoj zemlji nema toliko pšenice/riže, precizno rečeno 18,446,744,073,709,551,615 zrna. Ova priča svedoči koliko je našem umu, odnosno sistemu 1, teško da pojmi eksponencijalni rast, za razliku od linearnog koji nam je očigledan na prvu loptu. Ukoliko list papira presavijemo tri puta biće debljine nokta – šta mislite, koliko je onda puta potrebno da ga presavijemo da dobijemo debljinu jednaku razdaljini Zemlje i Meseca (odgovor u sledećem broju)?

Mentalne prečice došle su glave i Raselovoj koki. Naime, dotična je svakoga dana bila brižljivo hranjena. Ako je u početku možebiti i paranoisala pitajući se zašto je farmer tako pažljiv prema njoj, sa svakim narednim danom bivala je sve sigurnija da je farmer dobronameran, i sve uverenije predviđala da će i sutra sve biti kako treba. „Do sada je uvek tako bilo, pa će i ubuduće tako biti“, zaključila je. Međutim, jednog dana umesto sa šakom punom zrnevlja farmer se pojavio stežući sekiru. Rasel navodi primer s kokom da bi ukazao na krhkost indukcije. Naime, induktivno zaključivanje nije nužno, već samo manje ili više verovatno, a upravo je na kritičkom mišljenju da utvrdi kolika je ta verovatnoća. Elem, oslanjanje na iskustvo ne samo da koki nije pomoglo, već joj je upravo naštetilo – sa svakim obrokom osećala se sve sigurnije, dok je klanje bivalo sve bliže. Paradoksalno, najbezbrižnija je bila baš kada je i opasnost bila najveća. Koka se navikla, i to ju je koštalo glave. Istorija očito nije uvek dobra učiteljica života. Nevolja sa indukcijom je u tome što obilje potvrđujućih primera ne pruža definitivan dokaz – jedan jedini kontraprimer je dovoljan da je obori. U Starom svetu postojalo je ubeđenje da su svi labudovi beli, pri čemu je iskustvo iznova i iznova to potvrđivalo. Međutim, sa otkrićem Australije samo jedan pogled na crnog labuda bio je kadar da oduva ubeđenje učvršćivano vekovima. Evo (nevodnih) reči izvesnog brodskog kapetana „Ali u svome radnom veku nisam doživeo nijednu nesreću… koja bi uopšte bila vredna pomena. Za sve ove godine na moru, video sam samo jedan brod u opasnosti. Nikada nisam video brodolom, niti sam ga doživeo, niti ikada bio u situaciji koja bi pretila bilo kakvim katastrofalnim ishodom“, izrečenih 1907. godine, pet godina pre nego što će se kapetanovo ime, a reč je o Edvardu Džonu Smitu, zauvek vezati za najveću pomorsku tragediju svih vremena – brodolom Titanika. „Nikada nije bilo da nekako nije bilo“, reče Krleža, međutim to što je svet do sada preživeo sve ratne katastrofe, pandemije, nuklearne krize itd, nipošto ne znači da će u tome uspevati i u budućnosti, a to valja dobro upamtiti.

Mentalna slepa mrlja je i sklonost da tražimo ono što potvrđuje našu teoriju, našu priču, tezu – a to je uvek lako pronaći. Za maltene bilo šta moguće je naći potvrdu. Zar tezu da nismo lažovi ne podupire činjenica da eto danas nismo nikog slagali?! Uputnija je, međutim, strategija osporavanja, potraga za slabim tačkama svojih uverenja. Raselovu koku je kobno samozavaravalo to što je svoju teoriju svakim danom potvrđivala umesto da ju je nastojala preispitati, opovrgnuti. I ako raspoloživi dokazi i podaci pretežno kontriraju našoj teoriji, tada je valja odbaciti, ma koliko je mi voleli, i smisliti novu. Umesto što nam je toliko bitno da istina bude na našoj strani, bolje da težimo da mi budemo na strani istine. Piter Voson, pionir psihologije zaključivanja, ispitivao je ovu našu sklonost, takozvanu konfirmacijsku pristrasnost. Studentima je predočio niz od tri broja „2, 4, 6“ i pozvao ih da otkriju pravilo po kome su poređani. Kako bi proverili svoju pretpostavku, bili su u prilici neograničeno predlagati sledeći broj u nizu, a Voson bi im odgovorio da li se broj uklapa u pravilo ili ne. Međutim, samo jednom su mogli da pogađaju o kom pravilu je reč. Studenti su većinom „logično“ pretpostavili da je pravilo „+2“, te su predlagali brojeve 8, 10, 12 itd. kako bi proverili pretpostavku. Voson je potvrdio uklapanje, nakon čega bi studenti obustavljali proveru i samouvereno se izjašnjavali o pravilu. Međutim, pravilo nije bilo „+2“, već naprosto da je „naredni broj veći od prethodnog“. Elem, kada imamo na umu neku hipotezu, mi instinktivno nastojimo da je potvrdimo umesto da je pokušamo i osporiti.

Pri tom, ne samo da tražimo i favorizujemo ono što potvrđuje našu tezu, što ide na našu vodenicu, nego i previđamo i zaboravljamo ono što nam ne ide u prilog. Reč je biranju trešanja, kognitivnoj pristrasnosti više puta već spominjanoj u serijalu. Međutim, u obzir treba uzeti sve podatke i dokaze, a ne samo one koji nama odgovaraju. Biolog Čarls Darvin je posebno bio pažljiv prema svedočanstvima koja protivreče njegovim idejama. Sa sobom je nosio beležnicu i prisiljavao sebe da takva svedočanstva odmah zabeleži, svestan sklonosti da prenebregavamo i direktno poričemo kontraprimere i kontradokaze, i da posle kratkog vremena zaboravljamo neprijatne činjenice. Lakše, naime, prihvatamo dokaze koji potvrđuju naša uverenja nego one dokaze, iste ili čak veće snage, koji ih negiraju. Na ulazu u naš um nalazi se čuvar, takozvani Mortonov demon, koji reguliše protok podataka tako da propušta samo one podatke koji potkrepljuju naše stavove, verovanja i pogled na svet. U tom smislu Rasel primećuje: „Svi smo mi skloni smatrati da se svet mora prilagoditi našim predrasudama. Suprotno gledište zahteva određen misaoni napor, a većina ljudi će pre umreti nego misliti – što de facto i čine“. Nevolja je, dakle, što sistem 2 ne uspevamo koristiti dugoročno, pa sistem 1 počesto prevlada.

Tekst ću dokrajčiti opaskom književnika Marka Tvena o zaključivanju na osnovu iskustva: „Moramo paziti da iz iskustva izvučemo samo onoliko mudrosti koliko ono stvarno u sebi krije; ni manje ni više od toga. Tako nećemo ličiti na mačku koja je jednom prilikom pogrešila pa sela na vrelu plotnu šporeta. Ta mačka više nikada neće sesti na vrelu plotnu – i to je dobro; ali ona više nikada neće sesti ni na hladnu plotnu“.