Разговор са Амалијом Сабо: Време за солидарност

Људи ако се и одлуче да некоме помогну то обично чине стихијски, с времена на време. Тридесет-једногодишња Бечејка Амалија Сабо се добрим делима међутим посветила системски и неуморно. Како сама каже, јавно се почела бавити хуманитарним радом пре тачно годину дана, када је основала Фејсбук групу „Хумани људи Бечеја“, иако њен ангажман у помагању онима којима је то потребно датира од раније. Сврха групе је једноставна: повезати оне који су спремни да помогну са онима којима је помоћ потребна. Амалија каже да је незапослена, али имајући у виду размере њеног добротворног рада, то се наравно само условно може рећи. У племенитом подухвату помажу је пре свега чланови породице, а у већим акцијама сарађује са БУМ-ом, хуманитарним удружењем „Ђина“, као и Центром за социјални рад. Живот Амалију није мазио, али она не само да је нашла снаге да се (из)бори са недаћама, већ се несебично предала и својој заједници, а она не подразумева само Бечеј, с обзиром да организује пружање помоћи и људима у Бачком Градишту, Бачком Петровом Селу, Радичевићу, Милешеву и Дрљану.

„Отац нам је одувек био пример“, започиње причу ова хуманитарка, „учио нас је да се кроз живот увек нађемо људима и да је то једини исправан пут. И дан данас он је први човек коме ће се обратити већина комшија и познаника уколико имају било какав проблем. Мислим да и сама имам ту црту емпатије, погађа ме туђа мука, поготово уколико је у питању болест, немоћ, и пре свега ако се ради о деци која испаштају због погрешног начина живота оних који би за њих требало да брину. Приоритет су нам свакако стари, болесни, самци, особе са инвалидитетом било које врсте, деца. Нисам против тога да се помогне и особама које су на социјалном програму, али су нам свакако приоритет особе које немају ни документе, па самим тим ни право на помоћ те врсте, а таквих је заиста много.“

Указујући на значај самоорганизовања и повезивања између људи, Амалија је свесна да ма колико се они сами трудили, „без добрих људи којима је још стало да помогну“ ништа не би били у стању да реализују. „Док није основана група ‘Хумани људи Бечеја’, ми сами смо могли да збринемо тек две породице и то само куваним оброком. Нисмо ни ми имућни, само знамо шта је невоља.“ Сада, међутим, неформална хуманитарна мрежа око Амалије потпомаже око стотинак породица.

„Помажемо им на разне начине, што куваном храном, ради се о старијим особама које не могу саме кувати или напросто немају услова за то. Њима кувам ја исто оно што и породици, у великом лонцу па касније преспем у кантице за павлаку, еурокрем, и онда им то однесе мој супруг или мој отац. Што разним намирницама, хемијом, намештајем, гардеробом, обућом, чак и белом техником коју преузимају директно од донатора. Помажемо им потрепштинама које су нужне да би једно домаћинство функционисало“.

Амалија је недвосмислена у ставу да је дужност свих људи да помогну онима у невољи. „Свако од нас свакога дана има бар комад хлеба и кувано јело које можда и баци, а некоме би то можда био једини оброк у току дана. Ми се трудимо да прибавимо што више помоћи, али у поређењу са потражњом то је изузетно мало. Разумем да је људима некада компликовано и тешко донети, али ја у било које доба дана могу послати некога на кућну адресу донатора. То је једина ствар за коју бих волела да боље функционише у будућности.“

Последња већа акција „Хуманих људи Бечеја“ било је прикупљање слаткиша и играчака за новогодишње пакетиће која је усрећила чак 75-оро деце. Додела пакетића је уприличена у дворишту Амалијине породичне куће из епидемиолошких разлога.

Друштво је наше сиромашно, а држава очито недовољно заинтересована да се озбиљније позабави социјалним питањима. Отуд, добрим делом управо због солидарних људи попут Амалије Сабо наш град опстаје као каква-таква заједница, и није тек беспомоћна маса неповезаних, отуђених појединаца на неком парчету земље.

Разговор водио Иван Ковач