Razgovor sa Amalijom Sabo: Vreme za solidarnost

Ljudi ako se i odluče da nekome pomognu to obično čine stihijski, s vremena na vreme. Trideset-jednogodišnja Bečejka Amalija Sabo se dobrim delima međutim posvetila sistemski i neumorno. Kako sama kaže, javno se počela baviti humanitarnim radom pre tačno godinu dana, kada je osnovala Fejsbuk grupu „Humani ljudi Bečeja“, iako njen angažman u pomaganju onima kojima je to potrebno datira od ranije. Svrha grupe je jednostavna: povezati one koji su spremni da pomognu sa onima kojima je pomoć potrebna. Amalija kaže da je nezaposlena, ali imajući u vidu razmere njenog dobrotvornog rada, to se naravno samo uslovno može reći. U plemenitom poduhvatu pomažu je pre svega članovi porodice, a u većim akcijama sarađuje sa BUM-om, humanitarnim udruženjem „Đina“, kao i Centrom za socijalni rad. Život Amaliju nije mazio, ali ona ne samo da je našla snage da se (iz)bori sa nedaćama, već se nesebično predala i svojoj zajednici, a ona ne podrazumeva samo Bečej, s obzirom da organizuje pružanje pomoći i ljudima u Bačkom Gradištu, Bačkom Petrovom Selu, Radičeviću, Mileševu i Drljanu.

„Otac nam je oduvek bio primer“, započinje priču ova humanitarka, „učio nas je da se kroz život uvek nađemo ljudima i da je to jedini ispravan put. I dan danas on je prvi čovek kome će se obratiti većina komšija i poznanika ukoliko imaju bilo kakav problem. Mislim da i sama imam tu crtu empatije, pogađa me tuđa muka, pogotovo ukoliko je u pitanju bolest, nemoć, i pre svega ako se radi o deci koja ispaštaju zbog pogrešnog načina života onih koji bi za njih trebalo da brinu. Prioritet su nam svakako stari, bolesni, samci, osobe sa invaliditetom bilo koje vrste, deca. Nisam protiv toga da se pomogne i osobama koje su na socijalnom programu, ali su nam svakako prioritet osobe koje nemaju ni dokumente, pa samim tim ni pravo na pomoć te vrste, a takvih je zaista mnogo.“

Ukazujući na značaj samoorganizovanja i povezivanja između ljudi, Amalija je svesna da ma koliko se oni sami trudili, „bez dobrih ljudi kojima je još stalo da pomognu“ ništa ne bi bili u stanju da realizuju. „Dok nije osnovana grupa ‘Humani ljudi Bečeja’, mi sami smo mogli da zbrinemo tek dve porodice i to samo kuvanim obrokom. Nismo ni mi imućni, samo znamo šta je nevolja.“ Sada, međutim, neformalna humanitarna mreža oko Amalije potpomaže oko stotinak porodica.

„Pomažemo im na razne načine, što kuvanom hranom, radi se o starijim osobama koje ne mogu same kuvati ili naprosto nemaju uslova za to. Njima kuvam ja isto ono što i porodici, u velikom loncu pa kasnije prespem u kantice za pavlaku, eurokrem, i onda im to odnese moj suprug ili moj otac. Što raznim namirnicama, hemijom, nameštajem, garderobom, obućom, čak i belom tehnikom koju preuzimaju direktno od donatora. Pomažemo im potrepštinama koje su nužne da bi jedno domaćinstvo funkcionisalo“.

Amalija je nedvosmislena u stavu da je dužnost svih ljudi da pomognu onima u nevolji. „Svako od nas svakoga dana ima bar komad hleba i kuvano jelo koje možda i baci, a nekome bi to možda bio jedini obrok u toku dana. Mi se trudimo da pribavimo što više pomoći, ali u poređenju sa potražnjom to je izuzetno malo. Razumem da je ljudima nekada komplikovano i teško doneti, ali ja u bilo koje doba dana mogu poslati nekoga na kućnu adresu donatora. To je jedina stvar za koju bih volela da bolje funkcioniše u budućnosti.“

Poslednja veća akcija „Humanih ljudi Bečeja“ bilo je prikupljanje slatkiša i igračaka za novogodišnje paketiće koja je usrećila čak 75-oro dece. Dodela paketića je upriličena u dvorištu Amalijine porodične kuće iz epidemioloških razloga.

Društvo je naše siromašno, a država očito nedovoljno zainteresovana da se ozbiljnije pozabavi socijalnim pitanjima. Otud, dobrim delom upravo zbog solidarnih ljudi poput Amalije Sabo naš grad opstaje kao kakva-takva zajednica, i nije tek bespomoćna masa nepovezanih, otuđenih pojedinaca na nekom parčetu zemlje.

Razgovor vodio Ivan Kovač