Разговор са глумцем Арпадом Месарошем

Глумачка величина у настајању

Бечејац Арпад Месарош је члан Новосадског позоришта (Újvidéki Színház), претходно је радио у суботичком позоришту „Деже Костолањи“ (Kosztolányi Dezső Színház), и иза њега је низ квалитетних представа од којих су многе обележиле војвођански позоришни живот последње деценије. Добитник је Стеријине награде 2011. године за улогу у представи „Кишињевска ружа“, да би ове године, како се чини, његов уметнички дар сасвим дозрео – прво је у априлу проглашен најбољим глумцем 67. Фестивала професионалних позоришта Војводине за улогу Црног у истоименој представи, да би у јулу на 4. Фестивалу Нови тврђава театар за улогу краља Карла

Ружног у представи „Фама о бициклистима“ такође добио награду за најбољу мушку улогу. Са Месарошем смо разговарали управо о улози Карађорђа, али и филму, вољеном Бечеју…

Поред Новосадског позоришта чији си члан, на мађарском језику у Војводини постоје још два уметнички заиста озбиљна театра – то су Народно позориште и позориште Деже Костолањи, оба у Суботици. Можеш ли појаснити откуд, посебно у времену материјалне угрожености овдашње културе, позоришна уметност на мађарском језику последњих година постаје толико битна и релевантна на нивоу читаве земље?

Чудно је то… Колико се ја сећам, мађарски театри у Војводини су одувек били интересантни за српску публику. Право да ти кажем појма немам зашто. Могу само рећи да мој рад много боље прихвата овдашња професија него она у Мађарској. На пример, представа „Неопланта“ изазвала је одличне реакције свугде на територији бивше Југославије, али тако није било када смо је играли у Будимпешти и Сегедину… Једном је код нас радио редитељ из Букурешта. Судећи по тексту то је требало да буде урнебесна комедија, међутим он нам није допустио да представа буде комична на наш начин, с обзиром да ми добро знамо на какав се хумор „пали“ наша публика. Само је терао по своме. На крају смо представу играли свега 4 пута.

У представи „Црни“ по витешкој драми Иштвана Балога из 19. века тумачиш насловну улогу, Карађорђа. Текст је осавремењен, а српски национални јунак умногоме пародиран, чак “трешеизиран”. Да ли се слажеш у оцени да је управо такав приступ, као и, рецимо, оно што је редитељ Андраш Урбан урадио у споменутој „Неопланти“, култној представи коју је и

бечејска публика пре неколико година могла да види, показатељ да мађарска култура у Војводини не може и не треба да се своди на фолклорне, паланачке садржаје, да се затвори у себе? На који још начин мађарско становништво може да покаже да је жив, активан део овог културног и политичког простора?

Ако питаш човека са улице шта зна о мађарској култури на територији Војводине, углавном ће ти рећи, ако уопште зна одговор, да су то они што стално играју фолклор. И политичарима је много више стало до фолклора, јер народним играма не критикујеш њихов рад. Веома ретко виђамо политичаре на позоришним представама… Ја лично мислим да на овом културном и политичком простору можемо бити живи и активни у било ком садржају. Није то питање само новца, пре свега зависи од тога колико се ангажујемо. Међутим, не слажем се да је Карађорђе у представи трешеизиран. Он је стављен у 21. век, због тога изгледа гротескно. Народним херојима се не смемо ругати, барем ја тако мислим.

Глумио си у Шотриној серији Санта Мариа делла Салуте. Да ли те привлачи рад на филму?

Кажу да сваки глумац воли да снима филм, јер жели да његов рад буде негде сачуван. У новембру ће бити приказан краткометражни филм „Father“ у коме тумачим главну улогу. Филм је о вери и намењен је гледаоцима старијим од 18 година. Вреди погледати. Такође у новембру почињемо да снимамо краткометражни акциони филм „Between the cuts“. Редитељ је Душан Брковић и окупио је одличну екипу. Колико знам, ово је први филм те врсте који ће у потпуности бити произведен у Новом Саду. Филм прати плаћеног убицу, мене, на путу ка освети, тако да нас очекују сцене уличних борби, пуцњаве и јурњаве аутомобилима. Постављени су јако високи продукцијски стандарди за кратки филм, тако да ће резултати бити изненађујуће добри за наше услове и прилике.

Већ дуго времена не живиш у Бечеју. Шта за тебе данас значи овај град?

С времена на време морам се враћати у свој родни град, мада сам рођен у Сенти. Морам да напуним своје батерије, да одем на Тису или у пчелињак мог старог. Да само седим, ћутим и гледам, у било које доба године, у било који час дана. Овде су ми корени које никада нећу моћи напустити. Јако ми је жао да кад год се вратим увек чујем да је још неко од мојих познаника отишао у иностранство. Наравно, свако има право за бољи живот и да оде где год хоће, да ради шта му прија, али… Све више и више осећамо дефицит слоја младих интелектуалаца и образованих, који би својом истрајношћу и радом могли да преокрену ствари на боље. Коме је стало до Бечеја?! Ако ништа друго имамо ту термалну воду. Зашто дођавола не може да се изгради wellness-центар?!

Који је у овом тренутку највећи драмски изазов којем прижељкујеш да се одазовеш?

Једном давно имао сам сан да ћу као глумац моћи да одиграм Магбета. Одкад сам се запослио полако ми је нестала жудња за dreamулогом. Схватио сам да ће ме пре или касније све што ми је потребно и пронаћи. Никад у животу нисам започео свађу због тога што нисам добио довољно вели-

ку улогу. Нити сам се дурио да ме не цене довољно. Напротив. Кад видим да не учествујем у следећој подели, онда искористим време за нешто друго. Градим себе. Никад нећу допустити себи да седим кући скрштених руку и да ми буде досадно.

Иван Ковач

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *