ŠBB KBB – rakija (nije) na popustu

IVAN KOVAČ

MALI VODIČ KROZ KRITIČKO MIŠLJENJE (8)

Zamislite da postoji kompanija „Zalogaj sa strane“ koja nudi virtuelnu ljubavnu aferu. Kompjuter stimuliše vaš mozak tako da imate savršeno uverljiv osećaj da „spavate“ sa nekom nepostojećom osobom. Da li bi bilo moralno opravdano koristiti usluge kompanije iako ste u vezi? Ovaj i stotine drugih tzv. misaonih eksperimenata koriste filozofi, naučnici (Ajnštajn je Gedankenexperiment široko popularizovao kao naučni metod), a ljudi ih i spontano izvode u svakodnevici u maniru šta bi bilo kad bi bilo. Smisao je da se pretpostavi situacija i pokuša utvrditi do kakvih bi posledica ona dovela. U laboratoriji uma se ispituju ideje, guraju do krajnjih granica, a to nas provocira, vodi do preispitivanja uvreženih mišljenja i napuštanja samorazumljivosti.
Prednost zamišljenih ogleda je u tome što pojedina ispitivanja izvan uma naprosto nisu moguća ili je njihovo izvođenje moralno problematično. Takođe, uslovi su posve kontrolisani, faktori se k’o od šale variraju, čime se uklanja sve ono što bespotrebno usložnjava i zamućuje istraživanu situaciju u životu. Hipotetički scenario sa kompanijom „Zalogaj sa strane“ analizira recimo prirodu neverstva tako što pretpostavlja da osoba sa kojom bismo „spavali“ – ne postoji. Možemo se dalje zapitati da li u neverstvo spada i sajber seks sa stvarnom osobom, koju poznajemo ili ne, na drugom kraju računarske veze? Ili, na primer, da li je neverstvo uzbuditi se gledajući ili čak čitajući pornografiju? Ili, pak, ako seksualno fantaziramo o drugim osobama, filmskim zvezdama, odnosno ljudima iz neposredne okoline? Zamišljenim eksperimentom se, dakle, preispituje suština neverstva. Još bitnije, razmatra se pitanje kako doživljavamo ljubav, romantičnu vezu. Da li nam je bitna sloboda i poverenje, ili je težište na posesivnosti, usled egocentrizma, nesigurnosti i sl? Da li i šta nedostaje našoj vezi ako tražimo usluge zamišljene kompanije?
Da parafraziram filozofa Imanuela Kanta, misli bez iskustva su prazne, dok je iskustvo bez razuma slepo. Ipak, lično, doživljeno iskustvo nije jedino u stanju da nam misli ispuni sadržajem – to može učiniti i mašta. Stvaralačka mašta bez razuma ostaje puko fantaziranje, a razum bez stvaralačke mašte nenadahnut. Međutim, imaginacijom, posredovanom bogatim iskustvom i lucidnim razumom, u stanju smo anticipirati sutrašnjicu a to je dragocena praktična mudrost (o našoj (ne)sposobnosti predviđanja podrobno ću u zasebnom članku). Isto tako, imaginacijom možemo „predviđati“ unazad, pretpostavljati šta se u prošlosti moglo dogoditi, a iz određenog razloga nije. Oni koji ne pamte i ne promišljaju prošlost, kaže izreka, osuđeni su da je ponavljaju, otud itekako valja učiti na greškama.
Naravno, opsesivno mozganje o propuštenim prilikama, kobeljanje u dilemama, zapetljavanje pitanjima „a šta da sam?“, jalovo je, svodi se na plač za prosutim mlekom, a katkad biva i destruktivno. Ono može stvoriti hiljadu prošlosti, ali nijednu budućnost, odražavajući gubitak kontrole u životu. Takođe, „šta ako“ intelektualne vežbe mogu predstavljati i bezazlenu razonodu koja neretko završi i u laprdanju i jalovom mudrijašenju (i temi proseravanja nameravam posvetiti zaseban članak budući da baljezganja svake vrste, sasvim nezainteresovanog da se dođe do istine, danas čini se ima više nego ikad). Takva je recimo mentalna gimnastika šta bi bilo da je Draža pobedio, da je Đinđić preživeo, da u polufinalu nismo izvukli tu i tu ekipu („jer u finalu je sve moguće“), da se naš napadač nije povredio ili da nije dobio drugi žuti karton itd.
Koliko misaoni eksperimenti mogu biti od praktične koristi posvedočava sledeći slučaj. Pre koji mesec svratio sam u lokalni market i spazio neku rakiju na nimalo naivnom popustu. Iako nisam planirao da je kupim, ponuda je bila primamljiva te sam zgrabio bocu sa nalepnicom na kojoj je pisalo da će popust od 30% biti obračunat na kasi i spustio je u korpu među drugi bakaluk. Ipak, na kasi je došlo do tehničkog problema, kasirka nije uspevala da očita popust. Naposletku me je pogledala upitno, a ja sam širokogrudo klimnuo i promrmljao da ću svejedno kupiti. Malo zatim našao sam se na ulici sa blaženim osećajem da sam ispao magarac. Verujem da se u ovoj prilici nije radilo o zaveri marketa protiv potrošača, ali slučaj svejedno jasno ukazuje na određenu, nažalost ne samo moju nesretnu sklonost. Naime, kada jednom nešto odlučimo, suočavamo se sa ličnim i socijalnim pritiskom da ostanemo dosledni našoj odluci. Nedosledno ponašanje se obično doživljava kao slabost, nesigurnost, zbunjenost, čak prevrtljivost, a ja sam očigledno želeo da pred kasirkom i samim sobom to izbegnem. Međutim, da se zaista radilo o zaveri, a takve stvari u prodaji i marketingu nipošto nisu retke (o tehnikama uticaja i manipulacije takođe nekom narednom prilikom), u pitanju bi bilo tzv. bacanje niske lopte. – Nudi se, naime, podsticaj koji izazove pozitivnu odluku o kupovini (obaveštenje o popustu cene rakije od 30%), ali se pre kupovine, a nakon što je donesena odluka o kupovini, početni podsticaj spretno ukloni (tehnički problem na kasi). Usled spomenute doslednosti bivamo skloni pridržavati se dogovara i pored toga što su se okolnosti promenile te je ponuda postala loša ili makar lošija. U toj situaciji valja da testiramo sebe misaonim eksperimentom, da se zapitamo sledeće: „s obzirom na ono što sada znam, kada bih se mogao vratiti u prošlost, da li bih doneo tu istu odluku?“. Prava nevolja je što u međuvremenu počnemo izmišljati niz novih razloga kako bismo učvrstili i opravdali svoju odluku. – „Ionako će mi dobro doći još jedna flaša rakije“, vrzmalo mi se po glavi, „nisam platio skuplje nego što inače plaćam“, „već sam doneo flašu na kasu, glupo je sada da je vraćam“ itd. Upravo zbog ovih naknadnih racionalizacija nismo uvek spremni priznati sebi da smo namagarčeni, pa je upitno koliko smo uopšte kadri u sličnim situacijama nepristrasno (a to je neophodno!) eksperimentisati u mislima.
Doslednost je obično poželjna i korisna, ona kao i druge automatske šeme reagovanja nudi mentalnu prečicu kroz složene situacije modernog života (o sistemima 1 i 2 sam već u serijalu pisao). Usled toga ne moramo razmišljati o svakom potezu pre nego ga preduzmemo, trošiti vreme i energiju za vaganja za i protiv. Na taj način spontano postupamo u skladu sa našim prethodnim odlukama, a to je u većini situacija sasvim prikladno. Problem je insistiranje na doslednosti kada to nije razborito. Uostalom, kaže izreka, samo glupi i mrtvi nikada ne menjaju mišljenje. Katkad doslednost nije korisna prečica niti principijelnost (kao suprotnost intelektualnom i moralnom konformiranju kako vetar dune), već tek zadrtost.
Sa prethodno spomenutim misaonim eksperimentom u vezi je i jedan daleko načelniji koji je sugerisao filozof Niče idejom o večitom vraćanju. „Ovaj život kakav sada živite, i kakav ste živeli, moraćete ponovo da proživite i još bezbroj puta pride; i neće biti ničeg novog u njemu, već će svaki bol i svaka radost i svaka misao i uzdah… morati da vam se vrati… Večni peščani sat postojanja se okreće naopačke iznova i iznova, i vi sa njim, kao zrno prašine“. Ukoliko se ovom mogućnošću oduševimo – divno! Ali ako se na samu pomisao večitog vraćanja užasnemo do srži – jasno je šta nam je činiti sa ostatkom života.
(U sledećem broju nastavljam priču o ŠBB KBB).