Својом главом: Ореол и рогови

Аутор: Иван Ковач

Хало ефекат представља склоност да на основу процене једне особине (обично је реч о човеку) доносимо процену и о другим особинама које с овом, међутим, нису повезане. Штавише, да на темељу недовољних сазнања, често тек првог површног утиска о лепоти, старости, социјалном статусу или чак појединостима попут наочара, тетоваже, ћелавости итд, изводимо општи закључак о некоме. Ова когнитивна пристрасност има два вида. Први је „ефекат ореола“ када на основу једне позитивне особине закључујемо о другим позитивним особинама, чак о ваљаности особе у целини (слепило заљубљености је типичан пример). Други вид је „ефекат рогова“ када на основу једне негативне особине закључујемо о другим негативним особинама, па и о рђавости особе уопште. На ефекат рогова посебно рачуна тзв. тактика тровања бунара када се истицањем једне нетачне или, пак, тачне али ирелевантне особине настоји дискредитовати особа у целини и све што она каже (argumentum ad hominem илити напад на личност). Ови брзоплети судови о другим људима, и позитивни и негативни, често постану тзв. самоиспуњавајућа пророчанства, с обзиром да се понашамо у складу са њима, а на наше понашање реагују други људи и самим тим потврђују „пророчанство“ (погрешно помислимо, рецимо, да је нека особа хладна, неприступачна, чак уображена, због чега и ми постанемо резервисани према њој, што за последицу има да се та особа заиста почне тако понашати према нама).

Подразумева се, људе и појаве не треба прволопташки оцењивати, судити „по корицама“, јер иако изглед може штошта разоткрити, врло често се догађа и да нас потпуно заведе (чак је и редослед ту битан: особа која је „интелигентна, марљива, импулсивна, критична, тврдоглава, завидна“ по правилу изгледа позитивније од особе која је „завидна, тврдоглава, критична, импулсивна, марљива и интелигентна“). Први утисак је често пресудан, јер га накнадно није лако ревидирати упркос бројним контрапримерима („Прогласите човека ранораниоцем“, казао је Марк Твен, „и тај човек може мирно да спава до поднева“), па не изненађује што се људи толико труде да иницијално оставе што бољу, па и лажну импресију на друге.

У позадини хало ефекта стоје лаичке (ненаучне) психолошке теорије о међусобној повезаности особина („леп споља – леп изнутра“, односно „ружан споља – ружан изнутра“), посебно о здружености особина личности. То води до лажних дихотомија, до поједностављених, црно-белих слика, где ореол обасја целу особу, баш као што и рогови баце сенку на особу у целости. И када наступи когнитивна дисонанца изазвана наизглед неускладивим сазнањима (рецимо, злотвор Хитлер је био болећив према животињама, као што је генијални писац Томас Ман, према многим сведочењима, био рђав породични човек, уз то са проблематичним сексуалним афинитетима), почесто нисмо спремни прихватити комплексну слику стварности. Уместо тога склони смо да стање нелагоде разрешимо тако што одбијамо сваку критику на рачун људи које волимо и којима се дивимо, баш као што одбацујемо и хваљење људи које не волимо и којих се гнушамо.

У ситуацијама када немамо могућности за темељну анализу, да станемо и двапут размислимо, а принуђени смо донети суд и одлуку, ове спонтане асоцијације и генерализације (управо стереотипи), представљају једино што нам је преостало, посебно ако се заснивају на великом искуству и рационалној корекцији пристрасности. Иначе је, наравно, упутно уздржати се од пренагљеног суђења, и тврдити таман толико колико је могуће поуздано закључити на основу доступних сазнања.

И.К.