Svojom glavom: Oreol i rogovi

Autor: Ivan Kovač

Halo efekat predstavlja sklonost da na osnovu procene jedne osobine (obično je reč o čoveku) donosimo procenu i o drugim osobinama koje s ovom, međutim, nisu povezane. Štaviše, da na temelju nedovoljnih saznanja, često tek prvog površnog utiska o lepoti, starosti, socijalnom statusu ili čak pojedinostima poput naočara, tetovaže, ćelavosti itd, izvodimo opšti zaključak o nekome. Ova kognitivna pristrasnost ima dva vida. Prvi je „efekat oreola“ kada na osnovu jedne pozitivne osobine zaključujemo o drugim pozitivnim osobinama, čak o valjanosti osobe u celini (slepilo zaljubljenosti je tipičan primer). Drugi vid je „efekat rogova“ kada na osnovu jedne negativne osobine zaključujemo o drugim negativnim osobinama, pa i o rđavosti osobe uopšte. Na efekat rogova posebno računa tzv. taktika trovanja bunara kada se isticanjem jedne netačne ili, pak, tačne ali irelevantne osobine nastoji diskreditovati osoba u celini i sve što ona kaže (argumentum ad hominem iliti napad na ličnost). Ovi brzopleti sudovi o drugim ljudima, i pozitivni i negativni, često postanu tzv. samoispunjavajuća proročanstva, s obzirom da se ponašamo u skladu sa njima, a na naše ponašanje reaguju drugi ljudi i samim tim potvrđuju „proročanstvo“ (pogrešno pomislimo, recimo, da je neka osoba hladna, nepristupačna, čak uobražena, zbog čega i mi postanemo rezervisani prema njoj, što za posledicu ima da se ta osoba zaista počne tako ponašati prema nama).

Podrazumeva se, ljude i pojave ne treba prvoloptaški ocenjivati, suditi „po koricama“, jer iako izgled može štošta razotkriti, vrlo često se događa i da nas potpuno zavede (čak je i redosled tu bitan: osoba koja je „inteligentna, marljiva, impulsivna, kritična, tvrdoglava, zavidna“ po pravilu izgleda pozitivnije od osobe koja je „zavidna, tvrdoglava, kritična, impulsivna, marljiva i inteligentna“). Prvi utisak je često presudan, jer ga naknadno nije lako revidirati uprkos brojnim kontraprimerima („Proglasite čoveka ranoraniocem“, kazao je Mark Tven, „i taj čovek može mirno da spava do podneva“), pa ne iznenađuje što se ljudi toliko trude da inicijalno ostave što bolju, pa i lažnu impresiju na druge.

U pozadini halo efekta stoje laičke (nenaučne) psihološke teorije o međusobnoj povezanosti osobina („lep spolja – lep iznutra“, odnosno „ružan spolja – ružan iznutra“), posebno o združenosti osobina ličnosti. To vodi do lažnih dihotomija, do pojednostavljenih, crno-belih slika, gde oreol obasja celu osobu, baš kao što i rogovi bace senku na osobu u celosti. I kada nastupi kognitivna disonanca izazvana naizgled neuskladivim saznanjima (recimo, zlotvor Hitler je bio bolećiv prema životinjama, kao što je genijalni pisac Tomas Man, prema mnogim svedočenjima, bio rđav porodični čovek, uz to sa problematičnim seksualnim afinitetima), počesto nismo spremni prihvatiti kompleksnu sliku stvarnosti. Umesto toga skloni smo da stanje nelagode razrešimo tako što odbijamo svaku kritiku na račun ljudi koje volimo i kojima se divimo, baš kao što odbacujemo i hvaljenje ljudi koje ne volimo i kojih se gnušamo.

U situacijama kada nemamo mogućnosti za temeljnu analizu, da stanemo i dvaput razmislimo, a prinuđeni smo doneti sud i odluku, ove spontane asocijacije i generalizacije (upravo stereotipi), predstavljaju jedino što nam je preostalo, posebno ako se zasnivaju na velikom iskustvu i racionalnoj korekciji pristrasnosti. Inače je, naravno, uputno uzdržati se od prenagljenog suđenja, i tvrditi taman toliko koliko je moguće pouzdano zaključiti na osnovu dostupnih saznanja.

I.K.