Svojom glavom: PASTAFARIJANSTVO

Autor: Ivan Kovač

Kada je 2005. godine Odbor za obrazovanje države Kanzas ozvaničio nastavu inteligentnog dizajna na časovima nauke kao alternativu teoriji evolucije, fizičar Bobi Henderson je članovima odbora uputio otvoreno pismo tražeći da se i pastafarijanstvu odnosno religiji Letećeg Špageti Čudovišta obezbede jednaka prava. Učenici treba da se upoznaju sa različitim viđenjima stvari, zagovarao je Henderson, pa neka svako samostalno odluči šta mu izgleda uverljivije. Jer, i u tome je prva poenta ove parodije, pastafarijansko učenje koje je objavio prorok Henderson u spomenutom (svetom) pismu o natprirodnom klupku rezanaca s dve mesne kuglice (toleriše se i vegetarijanska verzija božanstva!) koje je u stanju teškog pijanstva stvorilo svet, jednako (ne) drži vodu kao i objašnjenje geneze koje nudi teorija inteligentnog dizajna. Naime, inteligentni dizajn predstavlja umivenu, navodno naučnu verziju kreacionizma koja doduše lukavo ne imenuje velikog dizajnera, ali koja usled nesuvislih, neproverljivih konstrukcija ostaje jednako pseudonaučna. Kako je neko primetio, pastafarijansko verovanje da na nebesima postoji vulkan s erupcijama piva nije ništa smehotresnije od verovanja da se hlepčić pretvara u telo Hristovo ili da svakog mučenika na nebu čekaju 72 device.

Pastafarijanska parodija predstavlja svojevrsnu razradu Raselove sprdnje o svetom čajniku koji majušan, nevidljiv čak ni najmoćnijim teleskopima, orbitira oko Sunca i čije se postojanje, baš kao ni postojanje Letećeg Špageti Čudovišta, ne može opovrgnuti. „Ako bi postojanje ovakvog čajnika bilo potvrđeno u drevnim knjigama“, Rasel hipotetiše, „ako bi se svake nedjelje slavio kao sveti predmet i ideja o njemu utiskivala u umove djece u školama, oklijevanje u vjerovanju u postojanje takvog predmeta postalo bi znak ekscentričnosti, a sumnjivac bi privukao pažnju psihijatra u doba prosvjetiteljstva ili inkvizicije u ranijim vremenima.“ Osim, dakle, tzv. pozivanja na neznanje („Imamo li dokaze da je Leteće Špageti Čudovište stvorilo svet?! Pa, najveći dokaz je to što niko ne može dokazati da nije tako!“), Hendersonova parodija predstavlja kolekciju klasičnih teoloških ad hoc „vađenja“ i krpljenja. Na primer, sa ubedljivim dokazima u prilog teorije evolucije pastafarijanci lako izlaze na kraj tako što tumače da ih je sveto Špagetočudovište posvuda posejalo kako bi iskušalo našu pravovernost. Pastafarijansko božanstvo nas iskušava i kada svojim nevidiljivim rezancem svaki put menja rezultate datiranja koji se dobijaju metodom radioaktivnog ugljenika jer, naravno, univerzum nipošto nije stariji od nekoliko hiljada godina kako to uobražavaju naučnici. Taktika je jasna – verska učenja ne raskrinkavati direktno, već zaobilazno, tako što će se pred njih staviti parodijsko ogledalo.
Druga poenta pastafarijanstva, upravo realizacije Raselovog hipotetičkog eksperimenta, jeste ispitivanje dometa sekularnosti u društvima liberalne demokratije. Naime, nakon Hendersonovih objava (svetog) pisma članovima odbora i knjige „Jevanđelje po Letećem Špageti Čudovištu“, pastafarijanstvo postaje globalni socio-kulturni fenomen. U pojedinim zemljama pastafarijanstvo je zvanično priznato kao religija, pastafarijanski sveštenici službeno venčavaju, u nekim zemljama pastafarijanci mogu da se slikaju za javne isprave sa cediljkom za rezance na glavi jer im tako nalaže vera. Međutim, u mnogim zemljama to im (još) nije dopušteno. A zašto? Zbog čega inteligentni dizajn može da se predaje u školama, ali ne i pastafarijanstvo? Zašto su neka verska osećanja, neka verska učenja, prakse i institucije povlašćene u odnosu na druge?

Pastafarijanci imaju dogmu o natprirodnom, imaju moralni kodeks (u svetom pastafarijanskom jevanđelju se navodi osam „Radije bih da ovo ne radiš“ preporuka – da ne proganjaš druge u ime Letećeg Špageti Čudovišta, da ne sudiš drugima na osnovu izgleda, da ne podižeš skupocene hramove Letećem Špageti Čudovištu kada se novac može potrošiti na humanije stvari itd). Takođe, pastafarijanci imaju rituale i praznike (svaki petak je svet, „a ako se to ne dopada vašem poslodavcu, obratite se Ministarstvu vera“; Međunarodni dan govorenja poput gusara), imaju propisanu bogoslužbenu odeću – gusarski kostim ili samo cediljku na glavi. Imaju i svoj Očenaš: „Čudovište naše, koje jesi na nebesima, sveti su tvoji rezanci, neka dođu tvoji pirati, tvoj sos nek bude, kako na nebu, tako i na pučini. Špagete naše svagdanje nam daj danas, i oprosti nam naš rižoto, kao što i mi opraštamo onima koji jedu krompir. I ne vodi nas u Kanzas, no izbavi nas od fundamentalista, jer tvoji su sos i sir i ćuftice zauvek. Ramin.“

Naposletku, pastafarijanstvo zadobija sve veći broj poštovalaca, a i ima tradiciju koja, kako se tvrdi, seže mnogo dalje od Hendersonovog (svetog) pisma. Ispostavlja se, naime, da su prvi pastafarijanci bili pirati koji su zapravo bili tek miroljubivi istraživači i delili su slatkiše deci, ali koje su hrišćani oklevetali i proganjali usled čega su bili prinuđeni tajiti svoju veru, pa ih danas pastafarijanci zasluženo slave kao svece. Na prigovor da i pored svega toga religija Špagetočudovišta ostaje neozbiljna, neki pastafarijanci odgovaraju da je bog duhovit i da zahteva duhovitost od svojih sledbenika, drugi negiraju da se radi o sprdnji smatrajući da ako već religije treba da postoje onda neka budu vedre i miroljubive, neka slave čoveka i život poput pastafarijanstva, dok treći drže da niko nema pravo da službeno procenjuje da li je neka religija ozbiljna ili nije. Uostalom, čak i da pastafarijanstvo nije nikakva religija, postavlja se pitanje zašto verska osećanja, učenja, prakse i institucije imaju povlašćen status u odnosu na neke druge, neverske? Zašto, dakle, i dalje postoje svete krave?