Услужна људскост

У односу на период социјализма, па и деведесетих, данашњи је потрошач неупоредиво захтевнији, размаженији, напросто безобразнији.

Сећам се да се дешавало, нимало ретко, да у самопослугу која се налазила у приземљу зграде у којој сам живео уђем, купим све што ми је мама нажврљала на папир, и изађем, а да при том са продавачицама не прозборим ни реч. Признајем, као дечачићу с тек распупелим осећањем достојанства није ми сасвим годило што моја личност „у успону“ није адекватно афирмисана, што није добијала потребно уважење. Међутим, иако малац, слутио сам да би било сасвим неумесно потраживати осмехе и друге знакове љубазности од тих оцвалих тета у борусанама, с тежином weltschmerz-а што им притиска чело, каткад с безизражајним погледом мртве деверике у муљу на обали Тисе, посебно још ако бих се при том позивао на некакво вајно право купца.

Данашњи купац, међутим, итекако „држи до себе“, он се самоуверено позива на споменуто право, на повлашћени статус купца. Данашњи је потрошач можебити и тежак, он нема стрпљења, он негодује, галами, али напросто зато што „за своје паре“ на то и има право, јер му „елементарна љубазност“ (читај: титрање јаја) по правди бога и припада. Муштерија је, уосталом, увек у праву. То наравно не значи да купац може извољевати штогод му падне на памет, и да ће добити штогод хоће, већ тек то да ће му, ако је потребно, его бити задовољен продавчевом сервилношћу, односно слободом да се на продавце, просто речено, издркава. Наиме, муштерија је увек у праву спрам продавца, али не и у односу на власника продавнице. Услед ове економске, за данашњу стварност управо метафизичке првотности профита, а онда и маркетиншке првотности купца, продавци – првотни тек у жанру експлоатисаности – раде у сменама, раде прековремено, раде викендом, раде на личне, породичне и државне празнике.

Отуд сам почео неговати посебно разумевање, готово наклоност према данашњим нељубазним продавцима – што су равнодушнији или, још боље, непријатнији и чак дрскији у опхођењу, то су ми дражи! Не само да ми је, имајући у виду мизерију од надница и услова у којима раде, њихово држање схватљиво, него сам склон веровању и да оно може бити израз њихових малих интимних побуна. Наравно, можемо (их) жалити што се на такав, без сумње јалов начин носе са својим оправданим незадовољством, а будући махом класно онесвешћени, те и неорганизовани, и не знају нажалост за боље.

Ипак, има ту и нешто друго. Људскост продавца у раду је отуђена, те се, како рекох, трудим да квалитет мртве деверике, нерасположење, па и продавчев отворени безобразлук (ако није личан) игноришем, чак и са симпатијом примим. Међутим, како се изборити са отуђеном људскошћу када је тако грубо инструментализована као што је то случај код усиљене, глумљене љубазности продаваца?! – Такође је изигнорисати? Али како остати хладан спрам љубазности другог људског бића, како пренебрегнути нашу природну настројеност да на љубазност одговоримо љубазношћу, да са човеком будемо отворени, благонаклони, како бити равнодушан спрам тих управо елементарних показатеља људскости? И управо се на ту нашу пометеност итекако рачуна у процесу продаје. Колико год јасно било да је љубазност, па и сама људскост продаваца инструментализована, злоупотребљена ради профита, и да, следствено, нама као купцима прети да и сами будемо злоупотребљени, ми ћемо свеједно осећати нелагоду ако останемо индиферентни на та ма и лажирана осећања, јер тиме, како нам се чини, отупљујемо, наштетивши елементарном осећању људскости у себи.

Али шта друго предузети него ли изигнорисати и брзометно прекинути комуникацију као, на пример, код телефонских анкета или када нас продавци и различити нудитељи стартују на улици оним снисходљивим – „Господине, молим вас, само једно питање“. При чему се мени на то „господине“ стомак намах изврне, јер ја нисам никакав господин – нити, руку на срце, изгледам господствено, нити желим бити никакав, а посебно не нечији господин. Напросто, ми погрешно закључујемо да је ту реч о личним односима, о некаквој међуљудској комуникацији, док је услужност ту тек у функцији поспешивања продаје. Једном приликом сам се обрео у Београду, куповао сам, мислим, пиће у неком малом, неугледном дућану, када ми је љубазна продавачица пожелела „Добро вече, комшија“. Иако сасвим бенигно, ово псеудоинтимизирање „из краја“, ова наводно лична добросуседска комуникација такође је маркетиншка финта. Осим, наравно, ако продавачицину космополитску опаску нисмо вољни оптимистички тумачити као њену побуну против велеградске анонимности и отуђења.

Било како било, сви ми, купци, као и сами продавци, склони смо услед споменутог елементарног осећања људскости да превидимо улоге у које смо сатерани. Ова купопродајна схема брутално избија на површину када се, рецимо, оном куртоазном „хвала лепо-молим лепо“ у вербалној размени на каси придода и оно уљезно „имамо месни нарезак на акцији, можда желите?“. Тада нагло, сасвим непријатно постајемо свесни ове редукције, нас на муштерије, клијенте, а особа наспрам нас на продавце, са некаквом, сасвим излишном картицом са именом и презименом на грудима. Напокон, код агресивних продаваца на презентацијама таквих заједничких илузија нема – код Dormeo и других продавца готово да је сасвим јасно да више немате посла са личношћу, већ са својеврсном поседнутошћу, са некаквом телокрадитељском силом која тежи искључиво продаји, где се чини да је свака реч, сваки гест, свака па и најмања појединост срачуната, напросто у функцији уваљивања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *