Uslužna ljudskost

U odnosu na period socijalizma, pa i devedesetih, današnji je potrošač neuporedivo zahtevniji, razmaženiji, naprosto bezobrazniji.

Sećam se da se dešavalo, nimalo retko, da u samoposlugu koja se nalazila u prizemlju zgrade u kojoj sam živeo uđem, kupim sve što mi je mama nažvrljala na papir, i izađem, a da pri tom sa prodavačicama ne prozborim ni reč. Priznajem, kao dečačiću s tek raspupelim osećanjem dostojanstva nije mi sasvim godilo što moja ličnost „u usponu“ nije adekvatno afirmisana, što nije dobijala potrebno uvaženje. Međutim, iako malac, slutio sam da bi bilo sasvim neumesno potraživati osmehe i druge znakove ljubaznosti od tih ocvalih teta u borusanama, s težinom weltschmerz-a što im pritiska čelo, katkad s bezizražajnim pogledom mrtve deverike u mulju na obali Tise, posebno još ako bih se pri tom pozivao na nekakvo vajno pravo kupca.

Današnji kupac, međutim, itekako „drži do sebe“, on se samouvereno poziva na spomenuto pravo, na povlašćeni status kupca. Današnji je potrošač možebiti i težak, on nema strpljenja, on negoduje, galami, ali naprosto zato što „za svoje pare“ na to i ima pravo, jer mu „elementarna ljubaznost“ (čitaj: titranje jaja) po pravdi boga i pripada. Mušterija je, uostalom, uvek u pravu. To naravno ne znači da kupac može izvoljevati štogod mu padne na pamet, i da će dobiti štogod hoće, već tek to da će mu, ako je potrebno, ego biti zadovoljen prodavčevom servilnošću, odnosno slobodom da se na prodavce, prosto rečeno, izdrkava. Naime, mušterija je uvek u pravu spram prodavca, ali ne i u odnosu na vlasnika prodavnice. Usled ove ekonomske, za današnju stvarnost upravo metafizičke prvotnosti profita, a onda i marketinške prvotnosti kupca, prodavci – prvotni tek u žanru eksploatisanosti – rade u smenama, rade prekovremeno, rade vikendom, rade na lične, porodične i državne praznike.

Otud sam počeo negovati posebno razumevanje, gotovo naklonost prema današnjim neljubaznim prodavcima – što su ravnodušniji ili, još bolje, neprijatniji i čak drskiji u ophođenju, to su mi draži! Ne samo da mi je, imajući u vidu mizeriju od nadnica i uslova u kojima rade, njihovo držanje shvatljivo, nego sam sklon verovanju i da ono može biti izraz njihovih malih intimnih pobuna. Naravno, možemo (ih) žaliti što se na takav, bez sumnje jalov način nose sa svojim opravdanim nezadovoljstvom, a budući mahom klasno onesvešćeni, te i neorganizovani, i ne znaju nažalost za bolje.

Ipak, ima tu i nešto drugo. Ljudskost prodavca u radu je otuđena, te se, kako rekoh, trudim da kvalitet mrtve deverike, neraspoloženje, pa i prodavčev otvoreni bezobrazluk (ako nije ličan) ignorišem, čak i sa simpatijom primim. Međutim, kako se izboriti sa otuđenom ljudskošću kada je tako grubo instrumentalizovana kao što je to slučaj kod usiljene, glumljene ljubaznosti prodavaca?! – Takođe je izignorisati? Ali kako ostati hladan spram ljubaznosti drugog ljudskog bića, kako prenebregnuti našu prirodnu nastrojenost da na ljubaznost odgovorimo ljubaznošću, da sa čovekom budemo otvoreni, blagonakloni, kako biti ravnodušan spram tih upravo elementarnih pokazatelja ljudskosti? I upravo se na tu našu pometenost itekako računa u procesu prodaje. Koliko god jasno bilo da je ljubaznost, pa i sama ljudskost prodavaca instrumentalizovana, zloupotrebljena radi profita, i da, sledstveno, nama kao kupcima preti da i sami budemo zloupotrebljeni, mi ćemo svejedno osećati nelagodu ako ostanemo indiferentni na ta ma i lažirana osećanja, jer time, kako nam se čini, otupljujemo, naštetivši elementarnom osećanju ljudskosti u sebi.

Ali šta drugo preduzeti nego li izignorisati i brzometno prekinuti komunikaciju kao, na primer, kod telefonskih anketa ili kada nas prodavci i različiti nuditelji startuju na ulici onim snishodljivim – „Gospodine, molim vas, samo jedno pitanje“. Pri čemu se meni na to „gospodine“ stomak namah izvrne, jer ja nisam nikakav gospodin – niti, ruku na srce, izgledam gospodstveno, niti želim biti nikakav, a posebno ne nečiji gospodin. Naprosto, mi pogrešno zaključujemo da je tu reč o ličnim odnosima, o nekakvoj međuljudskoj komunikaciji, dok je uslužnost tu tek u funkciji pospešivanja prodaje. Jednom prilikom sam se obreo u Beogradu, kupovao sam, mislim, piće u nekom malom, neuglednom dućanu, kada mi je ljubazna prodavačica poželela „Dobro veče, komšija“. Iako sasvim benigno, ovo pseudointimiziranje „iz kraja“, ova navodno lična dobrosusedska komunikacija takođe je marketinška finta. Osim, naravno, ako prodavačicinu kosmopolitsku opasku nismo voljni optimistički tumačiti kao njenu pobunu protiv velegradske anonimnosti i otuđenja.

Bilo kako bilo, svi mi, kupci, kao i sami prodavci, skloni smo usled spomenutog elementarnog osećanja ljudskosti da previdimo uloge u koje smo saterani. Ova kupoprodajna shema brutalno izbija na površinu kada se, recimo, onom kurtoaznom „hvala lepo-molim lepo“ u verbalnoj razmeni na kasi pridoda i ono uljezno „imamo mesni narezak na akciji, možda želite?“. Tada naglo, sasvim neprijatno postajemo svesni ove redukcije, nas na mušterije, klijente, a osoba naspram nas na prodavce, sa nekakvom, sasvim izlišnom karticom sa imenom i prezimenom na grudima. Napokon, kod agresivnih prodavaca na prezentacijama takvih zajedničkih iluzija nema – kod Dormeo i drugih prodavca gotovo da je sasvim jasno da više nemate posla sa ličnošću, već sa svojevrsnom posednutošću, sa nekakvom telokraditeljskom silom koja teži isključivo prodaji, gde se čini da je svaka reč, svaki gest, svaka pa i najmanja pojedinost sračunata, naprosto u funkciji uvaljivanja.

becejskidani2017

Medium doo, Redakcija Bečejskih dana Adresa: Zoltana Čuke 7, Bečej

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *