Žene u belom na groblju u Irgevaroši

“Negde oko mađarskih zadušnica na malom groblju u Irgevaroši noću su se pojavljivale ženske u belom i igrale oko grobova. Ja sam ih video kad sam bio mlad kad sam vraćao sa igranke noću. Tako sam se poplašio  i pobegao da nisam stao sve do bunara. Noćima posle nisam mogo da spavam.“ Pričao je deda za stolom u gonku mojoj mami koja je sa skeptičnim izrazom na licu odmah dobacila „Ajd, deda ne lupaj“. „Ne bi ni ja poverovao da nisam video svojim očima…“ – nastavio je „…i ne samo za zadušnice nego ima i neki letnji svetac kad se opet pojavljuju“. Ovo je prva originalna bečejska horor legenda koje se sećam… sad, da li je deda to sve izmislio ili ne, ne znam, ali  priča je morala  da ima neku podlogu negde, jer Stiven King nam je svedok, da svaki mali grad ima svoje misterije i  horor legende. Ne sećam se baš najbolje da li sam sedela sa njima to veče ili je mama ipak malo i poverovala pa prepičala nekom dedinu priču, ali znam da sam dugo vremena imala onaj neprijatan osećaj straha da negde postoji nešto strašno čega se i odrasli boje (i deda i mama) i ne mogu da objasne.

Nekoliko godina kasnije misterije koje smo prepričavali na igralištu više su ličile na neki američki horor osamdesetih, na neki „Stranger things“ sa vitlanjem po gradu na poni biciklovima (plus/minus desetak godina, za mlađe ubaciti BMX-ove u priču). Imali smo svoju horor kuću „duhova“ u Dositejevoj (napuštena polusrušena kuća) u koju su samo stariji smeli da uđu kroz prozor i koju je pratila priča o nekom dedi koji se noću pojavljuje i pali neku lampu, podrume u zgradama kod pošte gde su veliki pacovi skakali sa plafona za vrat (ovo nije bilo daleko od istine u jednom periodu), svoju „plavi kit“ paranoju u vidu igranja Janošika koji neminovno dovodi decu u opasnost od vešanja o prvo drvo, pa Popino dvorište gde se „bogznašta“ dešavalo na časovima veronauke (ovo nije dugo trajalo jer smo ubrzo vrbovali „špijuna“ koji je pohađao iste pa je ispalo da je samo dosadno i ništa više) i Perino dvorište  (misterija i danas traje ko je Pera) pa sve do onih koje smo namerno smišljali za plašenje ili podvale za„turiste“ na igralištu kao što su vrata od „zlatne sobe“ u kući Ginderovih gde su nasamerni propadali pola metra u dvorište kad zakorače. Naravno svaki deo grada je imao neku svoju kuću, podrum ili šumu za plašenje dečurlije. Ispada, kad se malo bolje prisetimo, da su nam mnogo bliži po duhu, nego što se to u prvi mah  čini, ti horor gradići iz Kingovih priča gde iza svake oronđale kapije vreba neko iskonsko zlo. Imamo isti taj prepoznaljivi osećaj da „nešto zlo“ vreba u toj prividnoj sigurnosti i familijarnosti „moje ulice“ i to na glasovnom dometu roditelja sa prozora.

Opet nešto kasnije taman kad su se prvi „goth“ ajlajneri pojavili krenula je panika sa „darkerima“, pa priče o kultovima i „ženama u crnom“ koje nestaju iz kola …. ali to su već dobrano bile konstrukt priče koje su bile bazirane na urbanim legendama (ili filmovima i knjigama) širih razmera, lokalne verzije globalnih priča namenjene za „širimo paniku“ histeriju.

Bilo je tu i triler priča bez nadnaravnih elemenata koje su se prepričavale kao što je misterija o tri kostura (porodice) u podrumu Biblioteke koji su pronađeni tokom renoviranja (otud naziv „Kostur bar“ za noćni bar koji je radio u tom prostoru nekoliko decenija). Bilo je ti i priča o ubistvima u porti, nerazjašnjenim nestancima pa sve do današnjih „belih kombija“ i satanista. Bečej je kao i svaki drugi gradić koji ima podužu istoriju obilovao  ovakvim pričama.

Kada neki od nas, koji smo odrastali uz te pogubne zapadnjačke uticaje filma i TV-a a koji su rezultirali da oko sebe svuda vidimo potencijal za neki žanr film, prošetamo ulicama ovog grada danas skoro bez imalo mašte možemo izmapirati potencijalne idealne scenografije za horor ili triler priče. Pomenuti Kostur podrum (valja iskoristiti već gotovu priču), pa sablasna napuštena Žuta kuća idealna za kult ubistva, pa veliki izbor napuštenih hala propalih fabrika za slešere, pa očigledno postojanje nekog „uroka“ na kući Bogdana Dunđerskog koja se obnavlja i propada kao da je rađena na indijanskom groblju, pa napuštena Železnička stanica gde verovatno još samo noću saobraćaju ukleti vozovi, pa takođe napuštena Pivara gde bi mogla da se snimi zombi verzija Posebnog tretmana, šetnja po dolmi u jesen ili kad zazimi prosto vizuelno „traži“ leš Lore Palmer uvezan u najlon i izbačen na onom proširenju kod nesuđene plaže  (nastavite niz) … I onda se čude, oni što brinu o našim hrišćanskim dušama, kako nas je i Helovin zakačio. Biće da je on, u nekoj pojavnoj formi, tu bio oduvek. Biće teško rešiti ga se sad kad je dobio ovaj tako komercijalno privlačan format sa bundevama, maskama u kineskim radnjama i žurkama.

Ispade na kraju, sudeći po lokalnim legendama i pričama,  da su oni Kelti koji su se nekada vitlali ovim prostorima ipak za sobom ostavili nešto od izvorne mitologije i običaja jer, Helovin je Samhain  – običaj/praznik /festival keltskog porekla koji se obeležava u slavu završetka žetvene sezone  na šta se tako lepo može nadograditi paganska slovenska kosmologijom koja se ionako bazira na kultu zemlje i prirode (vode, šuma) pa nije teško i nelogično sve to nategnuti do današnjih dana sa  početnom tezom „ima tu nešto“. Čitava teza pravoslavnih (uglavnom) zilota da je proslava Helovina nešto antihiršćanski je potpuno blesava kad se uzme u obzir da je čitava hrišćanska mitologija u svojoj osnovi zasnovana na pabirčenju različitih paganskih ili monoteističkih prehrišćanskih kultova i da ima svoje različite pojavne oblike u zavisnosti od područja gde se propoveda. Posebno je blesava drama velikih pravoslavaca koji su opet u kampanji „širimo paniku“ sa tezom da je Helovin nešto antipravoslavno u situaciji dok kod kuće opremaju decu za „korinđanje“ ili peku prase u čast „kućnog sveca“ od kojih dobar deo vodi poreklo od nekog prehrišćanskog kulta, ili je direktno izvučen/pozajmljen iz slovenske paganske kosmologije.  Zato, dajte klincima da se maskiraju i prave žurke a vi navalite na prase na slavi, sve je to u redu, bez brige.