Сигурни гласови?!

Иако председнички избори још увек нису званично расписани то не спречава странке да се увелико спремају, па и да полако започињу кампање, формирају изборне штабове, обилазе одборе на терену, обилазе и разговарају са бирачима, пребројавају “сигурне” гласове…. Да се спортски изразимо “хватају залет” за ову нову трку.

На свим телевизијским каналима као и у штампаним медијима увелико се прича о томе, незванично се представљају кандидати странака, па се тако и у нашој општини осећа тај “предизборни дух”.

Пре него што се заиста захукта предизборна кампања, решили смо да напишемо нешто о “сигурним” гласовима, шта је уствари то, како се до њих долази, колико су реални и колико су легитимни. Сигурни гласови су уствари унутарстраначка евиденција људи који гласају за ту странку. Постоји више начина да се прикупе, али први начин свакако јесте тај да страначки активисти на одређеним обрасцима уписују родбину, пријатеље, комшије и све остале чијих телефона и адресе могу да се сете. Наравно у највећем броју случајева то се ради без знања људи који се пријављују и који врло често нису ни опредељени за дотичну странку па тако овај број често и није репрезентативан. Други начин за прикупљање гласова јесте организовање пунктова на пијаци, у некој прометној улици или испред неке веће продавнице. Људи природно из радозналости прилазе и добијају хемијске оловке, упаљаче, балоне, блокчиће и слично, а за узврат треба да потпишу петицију. Велики број њих ни не зна шта потписује. На дан избора из штабова позивају сигурне гласове како би их “подсетили” да изађу да гласају. Постоји и метода у народу позната као обилазак “од врата до врата” али то је доста споро и неефикасно средство јер треба разговарати са људима и на крају треба их убедити да дају “сигуран” глас. Да се разумемо сасвим је извесно да пре било којих избора све до једне странке скупљају сигурне гласове, тако да то није ништа необично.

Такав начин добијања шире подршке потпуно је легитиман све док људи добровољно пристају на то, ипак према речима посматрача избора, у великом броју случајева реч је о понуди или пак уцени. Свака странка има право да изабере начин на који ће да се бори и сакупља гласове, позив људи на дан избора, подсећање да гласају, провера да ли су изашли и за кога су гласали, па чак и организовање превоза до бирачких места, све је то у домену легалних и законских оквира. Ипак поставља се питање где је линија између дозвољених и недозвољених радњи?! Да ли је недозвољено да “мотивишете” бирача да буде сигуран глас тако што му нешто понудите, да ли ће то неки тумачити као мито или вршење притиска или ће то схватити као фер борбу по оној народној “у љубави и рату све је дозвољено”! И на крају како да докажемо да је сигуран глас заиста гласао за ону странку којој је обећао?! Познато је да је на свим бирачким местима на дан избора забрањена било која врста фотографисања, а ипак сведоци смо да се предходних година ипак појаве слике гласачких листића као потврда сигурног гласа. Па је помало нејасно како је могуће да се поред свих званичних и незваничних контролора ипак појави фотографија такве врсте?

Главни тренд у нашој земљи када су у питању изборне кампање јесте да су оне организоване по принципу пропаганде, а не по принципу непристрасног и балансираног информисања јавности које треба бирачима да помогне да донесу релну одлуку на биралишту.

Према закону  одлука кога ћете заокружити је сасвим приватна ствар, али у пракси то не мора увек бити тако!

Б.С.