Деценијама Бата кује медаље од злата
Река Тиса је нераскидиво везана за Бечеј, тј Бечеј је своју судбину нераскидиво везао за „панонску лепотицу“ која протиче кроз њега. Безброј је испричаних и неиспричаних прича о реци и људима поред реке али мало њих се сачува и забележи пре него што их вода не однесе до Дунава и даље, све до заборава.
Једна таква прича почела је 1. јула 1977. године када је тада десетогодишњак Владислав Живановић дошао на први тренинг у бечејски кајакашки клуб који се у то време звао „Корнат“ по познатом партизанском броду.
– Почео сам да тренирам на наговор мог друга који је већ био у клубу. И пре тога сам ишао тамо на Тису и играо фудбал, успут гледао старије кајакаше како тренирају и коначно сам одлучио да почнем и ја. Тог првог лета сам учио да возим кајак и вредно радио до јесени када смо направили паузу. Током зиме смо се дружили на кампу где смо се бавили моделарством, играли стони тенис, била је и мала теретана за старије тако да смо време проводили заједно у клубу. Тада кајак, као и сада, није био најпопуларнији спорт и тренирала су углавном радничка деца па смо увек били у неком запећку али и тада смо имали одличне кајакаше коју били веома успешни на домаћој и међународној сцени. Мени је љубав према овом спорту расла из дана у дан и почетком пролећа сам кренуо озбиљније да радим и већ на јесен на државном првенству освојио златну медаљу у конкуренцији пионира у трци једноседа на 1.000 метара. То је била прва моја медаља и одмах златна, почео је своју причу популарни Бата.
Наредних година је стасавала нова генерација бечејских кајакаша која је бележила веома добра резултате и спремала се да заузме своје место у самом државном врху.
–Све до јуниорког узраста мој такмичарски развој је био и више него задовољавајући али нам се 1983. десио велики пех пошто нас је због приватних обавеза напустио тадашњи тренер. Тренинге смо наставили под надзором тадашњег домара Петера Бисоа – Пећике који ми је после извесног времена предложио да почнем полако да се бавим тренерским послом, пошто је претила опасност да клуб остане без тренера и да се угаси. На његов наговор сам све то прихватио и од 1986. године почиње моја тренерска одисеја. Сада гледајући немам појма о чему сам мислио тада када сам све то преузимао али знам једно да ми се живот тотално променио. Посветио сам се томе максимално пошто незнам другачије и одлучио да ћу се увек борити за што боље резултате клуба и својих такмичара, истиче трофејни тренер бечејског клуба.
Неколико првих година Живановић се такмичио и тренирао друге упоредо. Убрзо је било јасно да ће „весло морати да окачи о клин“ како би се потпуно посветио тренерском послу. То је значило да ће морати да се одрекне свих такмичарских амбиција и како сам каже остаће му жал за тиме што никада неће сазнати колики би му такмичарски максимум био.
–Почетком оног несрећног рата деведесетих јако мало је било такмичења пошто су нам реке биле веома ризичне, али смо ми на Тиси веома вредно радили. Направили смо изузетну екипу, створили такмичарски костур за будућност и много деце уписали у клуб. Све је то резултирало тиме да са великим поносом могу да кажем да је од тих деведесетих година па до данас наш клуб заузео место у прва три клуба у држави. Доказали смо себи да можемо бити међу најбољима и увек смо ишли напред желећи све веће и веће резултате. Наше амбиције су биле све више и више и први велики искорак је направио Јожеф Шоти који је отишао из нашег клуба како би успео да изађе на велику сцену и 2000. године се пласирао на Олимпијаду у Сиднеју где је веслао велико финале. Он је утабао пут за генерацију која је ишла иза њега и која је под мојим надзором учила тајне кајака у Кајак кану клубу Бечеј. Гледајући њега стасавали су Дејан Терзић, Марко Новаковић и Марко Томићевић који су данас велике звезде кајакашког спорта у целом свету и који и дан данас са великим поносом истичу да су почели да тренирају у Бечеју и често долазе и тренирају са нама и код нас, веома емотивно говори Живановић.
Упоредо са стварањем великих кајакашких имена Бата је радио и на свом стручном усавршавању па је тако сада носилац међународно признате лиценце која му омогућава да се тренерским послом у кајаку може бавити и код нас и у иностранству. Са великим поносом спомиње такмичаре које је тренирао и који су постајали вишеструки шампиони свих држава у којима смо живели и освајачи највећих европских и светских медаља. Говорећи о њима он се дотакао теме која је нажалост реалност бечејског спорта па тако и кајака где је то можда и најекстремније.
–Ми живимо у таквој општини где никада није било средстава а ни слуха да се уложи у врхунске такмичаре. Да су људи који одлучују о спорту имали мало више воље и утрошили одређена средства у бечејске спортисте не бисмо дочекали да наши клубови направе врхунске кајакашице, кајакаше, пливачице, пливаче, куглаше и друге и онда их преузму средине које желе да им помогну око школовања и око набавке боље опреме и они одатле постају европски, светски и олимпијски шампиони. Колико ја знам нико од те деце, могу да говорим само о кајакашима, није тражио неке велике паре, само онолико колико да могу да се школују и нормално тренирају. За то није било слуха а да се тада уложило у њих сада би нам се то троструко више вратило. Сада средине где наша деца тренирају добијају средства из разних фондова и савеза на основу њихових медаља а ми смо остали кратких рукава. А највише од свега боли када као тренер гледаш на неком такмичењу како ти је ривал дете са којим си тренирао годинама, које си учио и са којим си проводио дане на води. Ипак веома ми је драго када видим да такмичари које сам овде у Бечеју тренирао освајају највећа одличја у Европи и Свету. Радујем се сваком њиховом успеху и веома сам поносан на њих, јасан је дугогодишњи тренер ККК Бечеј
Цела тренерска каријера је овог трофејног стручњака на одређен начин је заокружена наградом коју му је Савез спортова општине Бечеј доделио крајем прошле године за 30 година успешног рада у свету кајака. То признање је отишло сигурно у праве руке пошто Живановић и дан данас по ко зна који пут у својој каријери са великим успехом ствара нову генерацију бечејских кајакаша.
–После неколико сезона тренутно имам у клубу неколико одличних јуниора, кадета и пионира уз стандардно добре миникајкаше које из године у годину оспособљавамо за такмичења. Морам да похвалим и нову управу која ће ускоро заокружити прву годину рада на челу са Марко Божовићем а посебно бих истао људе које ми помажу у раду пре свих Јован Глигоријевић и Ана Балинд, а до скора и Милан Ајданов, који због приватних разлога није више у могућнсти то да ради. Такође бих се захвалио и свих људима ван клуба који на много помажу, не бих да их сада набрајам али знају они јако добро да смо до неба захвални и да без њих не би успели све ово. Ипак највећу захвалност за све своје успехе дугујем мојој породици која је због мог тренерског посла остала ускраћена за много ствари. Видимо се на „кашичицу“, не можемо да одемо заједно на море, морају да истрпе много тога, али драго ми је да су препознали да радим добру ствар и веома ми много значи што ме подржавају, завршио је Владислав Бата Живановић.
На крају разговора Живановић је истакао да је кроз клуб прошло јако пуно људи и да намерно није желео да у причи неког спомиње пошто би му роман био мали када би требао све да спомене који су то заслужили па им се зато извињава са мобом да му не замере.
С.Е.
