Гимназија и реформе
Колико је код нас данас релевантна дилема класично образовање наспрам утилитарног „усмереног“ образовања?
Гимназијско образовање је у овој али и у оној претходној земљи било најчешће подложно реформама јер се скоро пола века лутало од оног предратаног троделног система (који је можда био најближи класичном принципу тривиум обрасца по којем је данашња средња школа била само последња тзв. реторичка фаза класичног обрасца формирања дечијег мозга кроз образовни систем) па све до „трендовског“ система који је уведен 70-тих на трагу IB система (усмерено) да се последња два разреда конципирају по формату усмеравања на будућу каријеру, занимања, да би након тог експеримента вратили све на један комбиновани систем који се провлачи кроз све четири године средње школе.
Истина је да вероватно највећи проблем лежи у основношколском образовању детета где је до осмог разреда „продужена“ тзв. фаза усвајања знања тј. меморисање чињеница без логичког уплива и развијања логичког система код деце. Овај процес по класичној теорији образовања требало би да траје само четири године јер у том узрасту деца са задовољством меморишу чињенице. Онај други део основношколског образовања идеално била би фаза у којој би требало да се формирају аналитички процеси у мозгу, да деца науче да чињенице смештају у логички процес, примене усвојен логички образаац, развију критички начин размишљања и обрате пажњу на узроке и утицаје, као и на односе између различитих поља знања, је код нас прескочен или бар толико деформисан да деца неспремна долазе у средње школу и где се од њих очекује да испрате нове моделе учења а да при том немају неопходну основу за захтеве такозваног реторичког класичног модела средњих школа. Очекује се од њих да су припремљени да изразе оригинално-сопствено размишљање, да аналитички читају текст и да га аутоматски преводе у концепт за примену наученог, за интердисциплинарност и за презентацију наученог. Тако је било некада, а данас је тај процес усвајања знања као и селекција информација још комплекснији јер су извори знања данашње деце, углавном, негде изван школског система.
Родитељско „`ајд` да га упишемо у Гимназију па ће се видети за чега је, да ли је за даље школовање или не“ … или још горе „дај да га упишемо на економију или неки занат, јер школа ионако није важна него шта ће радити са њом“ су најбољи пример колико је основношколско образовање заказало јер са 14-15 година чак ни родитељи ученика нису у стању да процене своје дете и његово знање које је стекао после осам година школовања. Оба ова родитељска става децу стављају у пасивни положај без могућности да сами одлуче о томе како желе да наставе своје школовање.
Гимназија је по тој логици нека врста „чистилишта“ за неодлучне … Дакле, нешто свакако треба ту да се промени, проблем је да све те реформе морају бити системске и не вреди мењати последњу фазу образовања када је кроз систем наставничког прелажења градива са „препиши са табле“ и „имаш у књизи“ (што је данас трансформисано у „изгуглај“) већ направио штету основној школи.
И док се чека на реформу основношколског образовања да се уподоби са временом и контекстом информатичког доба, време не стоји, кроз школовање пролазе нове генерације па је овај нови предлог реформе гимназијског образовања по систему изборности и више практичне наставе, више истраживачког рада и пројектно/презентативног процеса усвајања знања на неки начин, и парадоксално, можда најближи оном основном моделу последње фазе класичног образовања који је цивилизацијска тековина модерног друштва.
Ти нови принципи изборности подразумевају да се деца, на неки начин, кроз индивидуални и групни активни рад усмеравају ка будућем наставку школовања и паралелно усвајају знање и процесе истраживања које могу да употребе.
На примеру Бечејске гимназије која је прошла све фазе и све реформе за својих 90 година постојања, може се пратити систем образовања код нас, успони и падови, експерименти и враћања на класичне принципе образовања. У складу са новим тенденцијама у образовању и припреми за предстојеће реформе, школа је ове година полако почела да уводи нове облике наставних процеса, пројектну наставу, менторске програме, групне и индивидуалне пројекте базиране на интердисциплином приступу, превазилажењу „предметних“ ограничења, усвајање функционалног знања кроз истраживачки процес и сл. Можда мало зицерашки, али свакако практично, ове године уведен је нови информатички смер, који ће радити по том новом принципу и где ће фокус бити на информатичком знању, јер ако се већ типује на нешто што има осигурану будућност то је образовање деце које са базира на употреби нових технологија, компјутерском инжењерингу и програмирању. Добар потез свакако, али не би ваљало ту стати јер неке класичне дисциплине као што су математика, језик или уметност могу да такође буду предмет реформе. Ове вештине, иако „класичне“су основа на којој и ова нова дигитална и информатичка револуција почива. Не треба заборавити да је већина великих „хероја“ информатичке револуција завршавала класичне факултете највишег ранга и учила деклинације латинског језика, стављајући своје нове идеје у историјски контекст прогресивног развоја цивилизације.