ГРАДСКИ МУЗЕЈ БЕЧЕЈ Изложба „Вештина преплетања“
Да се традиција не чува само у музејским витринама, већ и кроз приче, искуства и преношење знања на нове генерације нам показује изложба „Вештина преплетања“, која кроз предмете из етнолошке збирке Градског музеја Бечеј открива богатство једног некада веома распрострањеног умећа. За ауторку поставке Ану Божић ово је уједно и прва самостална изложба, а додатну вредност пројекту дале су радионице намењене одраслима и деци, одржане током трајања изложбе. О томе како је настала идеја за ову поставку, шта ју је инспирисало и какве утиске носи из свог првог ауторског искуства, разговарали смо у наставку.
1. Како је настала идеја за изложбу Вештина преплетања и шта Вас је инспирисало да се бавите овом темом?
Изложба Вештина преплетања представља завршну фазу истраживања корпарско-плетарског заната у Бечеју и околини. Почетни импулс за истраживање била је чињеница да је Бечеј заједно са околним местима некада био значајан корпарско-плетарски центар, са, у једном тренутку, десетинама корпара који су израђивали плетене предмете како за домаће, тако и за инострано тржиште. Поред професионалних корпара предмете су плели и чланови домаћинства за сопствене потребе. Данас, готово да нема мајстора корпара, па је свака врста документовања – у том смислу и ова изложба – значајан допринос очувању заната. Додатну инспирацију за бављење овом темом нашла сам у самим предметима из којих је могуће ишчитавати однос човека и природе.
2. Шта посетиоци могу да виде на изложби и колико су заступљени предмети из Етнолошке збирке Градског музеја Бечеј?
На изложби су представљени предмети од прућа врбе, рогоза и сламе из Етнолошке збирке Градског музеја Бечеј. Најстарији изложени предмет потиче с краја 19. века, док остали подједнако припадају првој, односно другој половини 20. века. Највећим делом они потичу са територије Бечеја и околине. Изложба је конципирана на начин да су плетени предмети презентовани кроз њихову употребну улогу, па тако посетиоци могу видети разне корпе, намештај, личне ствари, обућу и прибор за одржавање обуће, кошнице, рибарске справе и алат, као и посуде за алкохолна пића. Поред плетених предмета изложен је и алат за припрему прућа за плетење, фотографије и документа, од којих је део у приватном власништву.
3. Да ли сте током рада наишли на неки предмет или причу која Вас је посебно заинтригирала?
Сваки предмет крије неку причу – о томе како и из ког разлога је настао, ко и у којим приликама је употребљаван, какав је био његов живот пре него што је постао део музејске збирке. Понекад успемо ту причу да откријемо, понекад можда само можемо да претпостављамо, али постоје и предмети о којима готово ништа не знамо. Због тога је обрада предмета увек занимљив и динамичан процес. У Збирци се налази неколицина предмета од рогоза за које сам само имала податке од кога и када су набављени. У току истраживања сазнала сам да се веома слични предмети чувају у Музеју Војводине и да су откупљени највероватније од исте особе, за коју се наводи да се као ратни инвалид издржавала од узраде предмета од рогоза. Плетени предмети овде више не говоре само о себи, већ илуструју личне историје појединаца, али и уређење једног друштва. И управо ту се крије нит која вас вуче да трагате даље.
4. Шта нам плетени предмети могу открити о животу, навикама и умећима људи у прошлости?
Предмети уопште чине материјализацију човекових идеја, знања, умећа и веровања. Тако и плетени предмети говоре о томе колико човек познаје свет око себе, природу и њене законитости, и на који начин та сазнања користи да би уредио свој живот. Људи су у прошлости више користили материјале из природе, оне који су му близу и које познаје, и од њих правили предмете које су свакодневно користили у домаћинству, у пољу, при раду. Због тога данас у оквиру музејских колекција можемо видети предмете од прућа, сламе, трске и сличног, најразличитије намене који су у реалном свету изобичајени или се израђују од нових, вештачких материјала.
5. Колико је данас важно очување традиционалних заната и вештина?
Традиционални занати и знања везана за ове вештине као елементи нематеријалне културе потпуно равноправно егзистирају са другим сегментима културног наслеђа. О важности њиховог очувања сведочи и Унескова листа нематеријалног културног наслеђа. С обзиром да стари занати полако нестају и да је све теже пронаћи живе носиоце, тежња за очувањем показује се оправданом.
6. Ово је Ваша прва ауторска изложба. Како сте доживели прилику да самостално осмислите и реализујете једну музејску поставку? Шта Вам је представљало највећи изазов током припреме изложбе?
Изазов за истраживача приликом осмишљавања изложбе јесте да своја сазнања представи публици на разумљив начин а да се притом задовоље естетски критеријуми и првенствено музеолошки принципи. Ипак, као кустосу велико ми је задовољство, али и одговорност, да испричам делић приче о томе како се живело на овом поднебљу, шта је обликовало заједницу у којој ја данас радим, као и да истакнем елементе које препознајем као део њеног идентитета.
7. Да ли је коначан изглед изложбе био онакав какав сте замислили на самом почетку?
Нажалост, коначан резултат изглед изложбе у великој мери зависи од финансијских средстава којима располажемо. Морам се захвалити свом колективу на помоћи да почетне замисли ипак буду остварене.
8. Какаве су реакције публике до сада и да ли Вас је нешто посебно обрадовало?
Реакције публике су позитивне, и на саму поставку али и на пропратна дешавања уз изложбу. Посебно ме радују коментари посетилаца који су препознали значај теме.
9. У оквиру изложбе организована је радионица за одрасле 21. маја. Како је протекла и какво је било интересовање учесника?
Радионицу је прошло петнаест учесница које су са великом пажњом и интересовањем пратиле инструкције како израдити ситне предмете од прућа, као на пример држач за сапун или украс у облику рибе. Генерално, публика је показала велику заинтересованост за радионицу овог типа и жељу да се она понови.
10. Почетком јуна одржана је и радионица за децу. Колико је важно најмлађима приближити традиционалне вештине на овакав начин?
Деца најлакше уче кроз игру и неформалне облике. Она су се кроз игру меморије, пузле и лавиринте сусретала са сликама предмета израђених од прућа, рогоза или сламе. Резултат оваквог ненаметљивог приступа јесте да ове слике остају у сећању које се касније може надоградити новим знањима. Такође, водећи се тиме да када нешто пробамо или учествујемо у нечему, то нам постаје блискије, деца основношколског узраста су се опробала у самој техници преплитања, где су уместо прућа преплитали траке папира.
11. Да ли планирате организовање сличних радионица и у будућности?
Не могу са сигурношћу рећи да ће Музеј у наредном периоду организовати сличне радионице. У једном делу изложбеног простора уредили смо кутак за најмлађе посетиоце (али и све оне који желе) где се могу окушати у друштвеним играма посебно осмишљеним за потребе изложбе.
12. Шта бисте волели да посетиоци понесу са собом након обиласка изложбе и до када ће посетиоци моћи да посете изложбу?
Пожељно је да поставка код публике изазове неку већ реакцију и емоцију. Исто тако, волела бих да изложба наведе посетиоце на исто оно промишљање о односу човека и природе које је мени било инспиративно.
