Gradsko pozorište: Ovacije bečejske publike za „Ko je ubio Dženis Džoplin?“

Bečejska publika je ovog meseca imala izuzetnu priliku da pogleda trenutno najveći pozorišni hit u tzv. regionu, predstavu ansambla Srpskog narodnog pozorišta u režiji Sonje Petrović „Ko je ubio Dženis Džoplin?“. I kao i svuda gde je ova predstava odigrana u poslednje dve sezone i kod nas na kraju publika je bila na nogama i u horu sa glumcima na sceni  otpevala verovatno najveći ali i najpotresniji hit legendarne Dženis „Piece of my heart“.

I kada ste pomislili da je danas veoma teško ispričati uspešno jednu priču iz prošlosti, posebno na pozorišnoj sceni, u kojoj je važna i univerzalnost njene poruke ali i, ono što postaje sve manje bitna odrednica priče za novije generacije, kao što su kontekst, vreme i mesto gde i kada se ona dešava, dobijete na sceni ovako dobar transfer u svojevrsnu vremensku kapsulu, u 70-te. Vreme kada je muzika imala takvu moć da iz nekog umetnika na sceni izvuče i ono najbolje iz njega ali i najgore.

Dženis Džoplin je u scenama koje su se odvijale pred publikom u ovoj predstavi polako od jednog globalno poznatog mita o još jednoj nesrećnoj zvezdi „kluba 27“ polako dobijala trodimenzionalni, ljudski oblik nečega prepoznatljivog sa čime skoro svako od nas u nekom kontekstu može da se identifikuje. I dok na kraju sa Dženis zajedno ostavljate „deo srca“ u mraku pozorišne sale povlačite sa nazad u onaj svoj lični prepoznatljivi osećaj večitog autsajdera, svet sopstvenih sumnji o neadekvatnosti, u svet autorefleksije.

Muzički legat Dženis nije pevački, izvođački glasovno savršen, nego vrisak i to su dve glumice, koje u predstavi igraju naslovnu ulogu,  uspele da prenesu i izvedu na način da iz tog vriska automatski dobijate kompletiranu priču o mladoj ženi koja se bori sa svetom oko sebe ali i u sebi. To je priča o ljudskoj autodestruktivnosti ali i surovosti sveta u kojem je Dženis Džoplin živela, o jednom vremenskom kontekstu koji je pred nju postavio standarde života koje niti je umela ali pre svega nije želela da dostigne. Alkohol, droge pa donekle i muzika bili su samo sredstvo istovremeno i za samoobmanu ali i za malo osećaja sreće.

Mladu Dženis koja se još uvek bori sa svojim unutrašnjim demonima ali i onima oko sebe savršeno je odigrala Bojana Milanović i njen „vrisak“ sa scene će vam još dugo odzvanjati u ušima. Onaj drugi lik, after life Dženis, koji priča priču u formi svojevrsnog naratora, vremenski i emocionalno distanciran, hladne glave sama Dženis nikada nije dočekala da bude. Sonja Isailović je još jedan odličan izbor rediteljke Sonje Petrović.

Svakako treba pomenuti i ostale mlade glumce i muzičare koji su u predstavi odigrali mnogo veći broj likova od broja glumaca. Jedan mali hint ka klasičnoj drami je i rediteljski postupak da sve ostale likove u ovoj „tragediji“ igraju muški glumci, šetajući iz lika u lik. Odigrati sve te likove, namerno ponekad karikaturalne i tipizirane ali i one koji na momente postaju stvarni i ljudski bio je pravi pozorišni izazov. I to sve dok u rukama drže instrumente i sviraju i pevaju kao najbolji bend koji ste mogli da čujete u poslednje vreme.

U svakom slučaju, publika u Bečeju dobila je priliku da pogleda odličnu predstavu. Iz uglavnom pouzdanih izvora saznajemo moguće i još jednom uskoro kada se „uklopimo“ u veoma gust raspored igranja koji ova hit predstava ima.

Bez sumnje predstava „Ko je ubio Dženis Džoplin“ je sa razlogom veliki hit na scenama širom nekadašnje bivše Jugoslavije jer je u pitanju skoro pa savršena kombinacija odlične režije, dobrog teksta ali neverovatno, u meri da zaista ostajete bez daha u pojedinim scenama, talentovanog ansambla glumaca i autora. Predstava u kojoj relativno mladi glumci daju ono najbolje glumački što je moguće ali i u kojoj svako od njih se može bez problema nazvati i vrhunskim muzičarem. Predstava koja je svakako zaslužila sve ovacije koje je dobila od publike ovde kod nas ali i gdegod je igrana u poslednje dve godine. Nadamo se uskoro ponovo i na ovoj našoj sceni Gradskog pozorišta.