Колумне

Гроб човеков колевка је богова

СЕРИЈАЛ „СВЕТ БЕЗ БОГОВА“ (3)
Прошлог пута је речено да нерв атеизма и сваке критике религије лежи у ставу да човек ствара бога, а не бог човека. Једна од најубедљивијих потпора овом ставу јесте верски релативизам, чињеница постојања мноштва религија које одреда тврде да су правоверне, а да су све друге у криву. Међутим, док политеистичке религије и могу трпети друге религије и пантеоне тј. друге групе богова, јер их деле на „наше“ и „њихове“ (па, дакле, свако има свог муњобију попут Перуна, Зевса, Јупитера, Тора итд), отуд су оне, историјска је чињеница, и толерантније – монотеистичке религије напротив претендују на универзалност и искључиво право на небеско порекло. Наиме, истовремено постојање јудаизма, хришћанства, ислама итд. сугерише једно неугодно питање – која је од ових објављених религија онда истинита, а које су обмањивачке. Осим што се, како комичар Бил Махер примећује, ове три религије разликују у погледу станишта бога с обзиром да „хришћани мрмљају у плафон, јевреји у зид, а муслимани у под“, размимоилажење постоји и у пресудном, јер рецимо хришћани тврде да је бог муслимана чиста фикција, да су чудесне згоде пророка Мухамеда измишљотина, док остали, опет, Исуса сматрају обичним преварантом. Дакле, свака себе хвали, а друге пориче, свака себе држи православном, а друге кривославним (питањем које отвара поспрдна примедба биолога Ричарда Докинса да је „невероватна коинциденција да готово свако исповеда баш религију својих родитеља и да некако увек испадне да је баш та религија она права“, уопште религиозним васпитањем и индоктринацијом бавићу се у засебном наставку), док атеисти, напослетку, све религије без изузетка и подједнако сматрају пустим уображењима.
Осим мноштвености религија, а у питању су буквално хиљаде различитих и међусобно неусклађених система веровања, и њихова је развојност такође сведочанство људског, одвећ људског порекла религије, што све додуше директно не пориче и само постојање бога, али итекако смањује вероватноћу. Напросто, како се човек развијао, како се мењао човеков положај у природи и друштву, тако су се и религије преображавале. Наука уобичајено реконструише да је након периода одсуства било каквих одређених религиозних представа код првобитног човека настао анимизам, веровање да је целокупна природа у свим својим појавним облицима настањена душама, да је сваки човек, животиња, биљка, па и сваки камен одушевљен, при чему се у сваком догађању препознавала воља тих душевних сила. Затим се јавио тотемизам, неговање култа животиња и биљака као предака и заштитника племена или рода. Развој даље иде до политеизма (нпр. код Грка, Римљана, Нордијаца), потом монотеизма и коначно до већ дуго актуелне атеизације. Посејдон, Марс, Озирис, Сварог некада су у потпуности управљали људским животима, а данас су као и хиљаде других сличних богова занемарени, управо мртви. По старом римском веровању детињим су животом управљала ни мање ни више него 43 бога: бог првог новорођенчетовог крика, бог колевке, бог деветог новорођенчетовог дана итд. Штавише, Римљани су неговали култове Стеркорија, Крепија и Клоацина тј. божанства ђубрета, прдежа и канализације. Дански глумац Мадс Микелсен је добро приметио да „ако верујеш у Тора или Одина људи ће умрети од смеха, али вера у типа који је воду претворио у вино и који је ходао по језеру, сасвим је већ прихватљива“. Може се рећи да митологија није ништа друго него некадашња религија а данашња бајка, такорећи место где се стари богови повлаче да умру. „Религија једног доба књижевна је разонода другог доба“, умесно је приметио амерички писац Ралф Валдо Емерсон, па је сасвим оправдано очекивати, и радовати се, да ће ова литерарно-митолошка судбина задесити и данашње велике религије.
Још је антички филозоф Ксенофан компаративном методом урнебесно исмејао религију, посебно верске предрасуде свог доба оптерећене наивним антропоморфизмом – „А смртници мисле да се богови рађају као и они и да имају хаљине, говор и изглед њихов… Него, да волови и коњи и лавови имају руке и да рукама сликати могу и делати као и људи, ликове богова на своју би сликали слику, коњи коњима сличне, а волови волу подобне, и телу би давали облик на своју присподобу… Етиопљани кажу да су богови тупоноси и црни, а Трачани да су очију плавих и црвене косе“. Стари Грци су, рецимо, својим божанствима приписивали сопствене слабости пијанчења, лоповлука, љубоморе, разврата и слично, а о старозаветном богу Јахвеу, тој мрској сподоби, заправо толико људској, уопште о еволуцији јудео-хришћанског морала говорићу у засебном тексту.
При том, не само да је богова „мали милион“, већ су се неким чудом и специјализовали, адаптирали баш за оне функције које су верницима од значаја за живот, што сведочи да је религијско представљање света израз пуког егозима, јер човек поштује богове и умилостивљује их само да би му они услишили молитве, испунили жеље, да би га заштитили и поштедели. У претходном делу је истакнуто да је корен религиозности у незнању човековом, у његовој немоћи пред природним и друштвено-економским силама, у страху, посебно од смрти и коначности, али и у благодарности, уопште у осећају зависности, што се у крајњој инстанци све своди на човеков егоизам. Будући да није могао, као што је то све више у прилици данас, непосредно да утиче на природне силе, он покушава на њих деловати посредно, преко натприродних бића – очито човеколиких, са вољом и различитим осећањима – која су настојали разним пузачким, недостојним начинима да придобију за себе. Зар је чудно да су баш богови неба и временских прилика, дакле ужасавајућих муња и плодоносне кише и сунца, некада били најмоћнији (читај: најкориснији човеку), да ли је случајно што су обожаване баш оне биљне и животињске врсте које су му биле од помоћи, или што за Астеке постоји богиња соли, што бедуин за живота мучен оскудицом воде и хлада замишља рај као цветну башту препуну бистрих, хладних поточића, а исламски мученици рај препун податних хурија, или што баш у Индији, а не међу Нордијцима постоји Ганеша, бог с главом слона?! Биће да и у небеским стварима важи баналан, врло овоземаљски принцип „ко ме храни, томе се и клањам“.
Човек је, дакле, у религији отуђио сопствено биће, пројектовао своје особине и моћи, као и особености и моћи природе, на божанског фантома. „Свака је религија само фантастични одраз у људским главама оних вањских сила које владају над њиховим свакодневним животом, одраз у коме земаљске силе добијају облик надземаљских сила“, каже Енгелс. Међутим, док у хуманистичком схватању религије бог представља наше више биће, оно што човек у свом духовном расту може и треба да достигне, у ауторитарном схватању религије, које је нажалост и преовлађујуће, бог је једини прави поседник квалитета и вредности, остављајући људе у стању немоћи, лишене доброте, мудрости, знања и других позитивних особина. Превладавањем религије, разотуђењем, што не може бити тек резултат просвећивања затуцаних маса како се то заноси буржоаски атеизам, већ пре свега резултат даљег друштвено-економског развоја, човечанство ће се вратити себи, освестити сопствену вредност и потенцијале, повући пројекције са небеса натраг на земљу и, напокон, фантазам бога и оноземаљског живота заменити једином, овоземаљском, људском стварношћу.
Амин.

Иван Ковач

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *