Јеврејска заједница старог Бечеја

Сваког јануара над Бечејом се надвије нека посебна атмосфера, суморна и тиха. То је месец када наш град памти велико страдање које је задесило локалне Србе, Јевреје и Роме. Ове године је обележена 75-огодишњица злогласне рације када је на простору јужне Бачке без икаквог повода, убијено више хиљада невиних мушкараца, жена, деце. Наша је обавеза да их се сваке године сетимо и одамо им почаст. Зато сам наредне реченице посветио управо Јеврејима који су живели на нашем граду и догађајима који су се догодили у зиму 1942. године.

Историјат Јевреја на подручју Потиског крунског дистрикта и среза Стари Бечеј може се континуирано пратити пуних 170 година, од последње две деценије XVIII века до 1949. године, када се већина преосталог живља мојсијеве вере исељава у Израел.

Можемо слободно рећи да су оставили дубок траг у историји и култури нашега града.  У њиховим домовима конверзација се вршила на неколико језика: јидишу, немачком, мађарском и српском. Без комплекса су из тих култура усвајали оно што је одговарало њиховом сензибилитету, обогаћујући своју микрокултуру у граду на Тиси.

Стари Бечеј као центар Дистрикта био је интересантан јеврејским трговцима, јер се на том месту одвијао знатан промет робе у све крајеве многољудне хабзбуршке државе. Године 1857. у граду живи 197 Јевреја (1,8% становништва), док их је 1880. године већ 570 (3,8%).

Овако брз пораст јеврејског етничког елемента објашњава се тиме што је регулацијом тока Тисе створен предуслов за убрзање транспорта робе из Ердеља, Поморишја и Потисја на тржишта Западне Европе. У Бечеју се обављао главни истовар робе намењене западном тржишту. У доба када је у граду подигнута велелепна синагога (1883), у Бечеју је живело већ 676 Јевреја.

У време пропасти Аустро-Угарске 1918. године, у Старом Бечеју обитава 270 Јевреја. Ратни метеж и непостојање органа реда су условили да  њихове радње и домови буду опљачкани. Смиривањем немира и увођењем реда у вароши Јевреји се почињу полако враћати у град, тако да их је 1928. године већ 363. Јевреји су у периоду од једног и по века представљали економску и културну елиту Бечеја и целог среза. Године 1928. од 73 трговаца у вароши, њих 49 су били Јевреји.

О економском и политичком положају Јевреја у Бечеју током прве деценије после Великог рата говори следећи натпис: „Трговачки сталеж пре светског рата регрутовао се већином из јеврејског сталежа, те је и цела трговина у исто време била у њиховим рукама. У години 1918. било је у Старом Бечеју 52 трговачке јеврејске фирме, а може бити и више, докле је српских трговаца било око 9 – 10. Мађари хришћани нису се овом привредном граном граном бавили, јер је у оно време било свега 4 – 5 трговаца Мађара. При завршетку рата избио је у Старом Бечеју преврат у којем су учествовали војници, који су се из рата својим кућама враћали. Овом приликом су трговци Јевреји или опљачкани или од својих кућа развијани….У оно време, тј. 1919. до 1923. године било је у Старом Бечеју око 40 српских трговачких фирми, но услед тога што су се Јевреји почели у ове крајеве враћати, почели су наше Србе трговце потискивати, и тако је број наших трговаца од 1923 – 1928. године више од 50% подлегао…“

Јевреји су у периоду између два светска рата били и интелектуална елита бечејског грађанства. Већина крупних трговаца, адвоката и лекара у месту припадало је овој етничкој групи. Истовремено, локални јеврејски живаљ је од свих нација у вароши био најотворенији према страним културним утицајима. Ако већ говоримо о културном животу Јевреја у Бечеју, треба рећи да су они били окупљени око три друштва: Јеврејска женска задруга, Ционистички клуб и Јеврејско певачко друштво.

„Јеврејска женска задруга“ је најстарије њихово удружење, основано још 1876. године. За своје приредбе користила је, као и друга друштва, сале хотела „Централ“ и „Империјал“. Развила је плодну сарадњу и са српским и са мађарским културним удружењима, што довољно говори о карактеру саме задруге.

Поводом педесет година од оснивања овог друштва, 1926. године је у синагоги одржано свечано благодарење, а након тога је изведен музички програм у ком су учешће узели др Сима Гутман, главни рабин из Сомбора, Едита Валднер, уметница на виолини и Самуел Рафаел, главни појац, као и мешовити хор.

Синагога у Бечеју је, осим своје основне религиозне функције, служила и као простор за извођење програма озбиљне музике, али и као стециште неких других дешавања. Она је била центар окупљања национално борбенијег дела локалне јеврејске заједнице и у њој су држана предавања о људима који су се борили за повратак у Јерусалим и Палестину.

„Ционистички клуб“ је било друштво око кога се окупљао млађи и национално острашћенији део јеврејске популације. Они су били следбеници творца „ционизма“ Теодора Херцела, рођеног 1860. године у Будимпешти. Херцелова идеја водиља у националном раду била је обнова јеврејства у дијаспори и припрема за организовану сеобу у „обећану земљу“. Ово друштво је држало многе приредбе и састанке на којима је прпагирало идеју о повратку у Палестину.

„Јеврејско певачко друштво“ је основано крајем XIX века, али је своје наступе ограничило на појење у синагоги и приредбама које је организовао „Ционистички клуб“. Ближих контаката и заједничких концерата са српским и мађарским певачким удружењима није имало. Између два рата вођа овог друштва и главни певач био је Самуел Рафаел.

Економски и културни развој јеврејске етничке групе на подручју града и среза Стари Бечеј сурово је прекинут избијањем Другог светског рата, када су ови простори окупирани од стране мађарске војске.

Рат је донео велике промене у становништву среза Стари Бечеј. Окупација је почела 13. априла 1941. године, уласком мађарске окупационе војске. Одмах је почео масовни терор, хапшења, убијања и прогони, све у циљу да се на насилан начин измени етничка структура становништва.

Највећи злочин на подручју среза Стари Бечеј догодио се у зиму 1941/42. године током злогласне рације, када су ликвидирани многи трговци, лекари, интелектуалци и уништене читаве породице од стране мађарских фашиста. Ова рација обухватила је веће подручје Бачке и у њој је, током јануара, убијено преко десет хиљада људи, Срба, Јевреја и Рома. Због тога би се овом злочину могао приписати и геноцидни карактер. У Старом Бечеју је самој рацији, претходило хапшење двадесетак омладинаца од стране општинске полиције.  Ова хапшења је тадашњи режим правдао тиме да су сви ухапшени били припадници комунистичке организације и да је код свих пронађена велика количина скривеног оружја.  Они су одведени у затвор који се налазио у згради Општине на испитивање које се састојало од инквизиторског саслушавања,  скопчаног са злостављањем. Једни су осуђени на казну затвора, док је њих једанаесторо осуђено на смрт стрељањем. Стрељање је извршено у дворишту зграде, где је некада био смештен „Војни округ“. Живот су изгубили Марко Гарић, Милорад Рус, Речо Јанош, Иштван Нађ, Милорад Живков-Попов, Марко Остојић, Славко Симин, Север Стевановић, Црвени Јован, Светислав Чаленић и Милан Чиплић.

Овај догађај наговестио је будућа крвава дешавања која су погодила нашу варош. Пуковник Деак Ласло, командант 9. пешадијског пука и командант 2. оружане групе за спровођење акција „прочешљавања“ у јужној Бачкој, стиже у Бечеј 25. јануара. Истог дана одржан је састанак у општинској згради . На тој седници до детаља је разрађен план рације у Бечеју. Формиран је Одбор за рацију који су чинили највиши представници тадашње локлане власти и истакнути чланови друштва. Из поштовања према жртвама тог монструозног злочина, нећу им помињати имена. Довољно је рећи да је међу њима био и председник и подпредседник општине, начелник среског суда, војни референт, општински чиновници и заклетници, адвокати.

У акцији су учествовали фашистика војска, Одбор за рацију и жандармеријски  иследници који су у хотелу ”Мило” водили истрагу над члановима народноослободилачког покрета. Грађани који су били приведени и легитимисани упућивани су у хотел ”Централ”, где су вршене припреме за масовни покољ Срба и Јевреја. Масакр је започео 26. јануара да би врхунац достигао на С       авиндан.

Тих дана била је велика хладноћа. Температура се спуштала и до минус 25 степени Целзијуса. Недужни грађани Бечеја су скидани до голе коже и тако обнажени  камионима  пребацивани до преводенице, где су их убијали и у замрзнуту Тису бацали. Покољ, у коме је страдало преко две стотине Бечејаца, завршен је пред зору 28. јануара. Након тога злочинци су направили прославу у хотелу, као да се ништа није догодило.

Овај страшан злочин негативно се одразио на међунационалне односе, који су били озбиљно нарушени. Приликом рације буквално је збрисана са лица земље јеврејска колонија, која је на подручју среза живела дуже од једном и по века. Тешко време окупације преживело је тек 9 Јевреја, од 775 колико их је пре рата живело у срезу Бечеј. Пошто се већина преживелих Јевреја крајем 40-их година иселила у Израел, њихова општина се угасила, а зграда синагоге је продата. Срушена је 1962. године, а данас је једини неми сведок живота Јевреја на овој територији њихово запуштено гробље које још одолева зубу времена.

Данас је Бечеј мултиетнички и мултинационални град. Више од 95 % насељавају га Срби и Мађари, чији је однос у великој мери уједначен. Припадници обе нације активно учествује у свим културним, политичким и друштвеним догађајима и то је довољан показатељ да се развијањем и неговањем здравих међуљудских односа, толеранције, као и моралних начела, може постићи поштовање и добар суживот. Поучени историјским збивањима, поготово рацијом, пред нама је задатак да се ова пракса настави и у будућности, и да не дозволимо да поново дође до таквих или сличних догађаја који са собом доносе насилну промену етничке слике. Хришћански је праштати, али никако не смемо заборавити.

Немања Карапанџић