„Када направиш први и прави корак, све може да се промени“

Прича о плесу, храбрости и женама које су пронашле ново самопоуздање

Дијана Петер Секулић о томе како је из графичког дизајна закорачила у свет плеса и за само две године окупила око 50 жена које данас заједно плешу, уче и граде самопоуздање.

1. За почетак – када би требало да нам представиш себе кроз оно што највише волиш, шта би рекла: ко је она иза плесне сцене?
Мислим да ме плес најбоље описује. Одувек ми је плес био један од најјачих начина да изразим оно што осећам. Нисам особа која лако говори пред већим бројем људи, нити сам икада била неко ко се посебно добро сналази у томе да вербално покаже емоције. Али кроз плес много лакше могу да изразим оно што осећам. Некада једна спора, емотивна румба или енергична самба могу да кажу више од речи.
Плес ми никада није био само физичка активност. Он је за мене начин да се ослободим, да будем креативна и да на тренутак потпуно будем присутна у ономе што радим. Зато ми је данас посебно важно да и жене које долазе на моје часове осете управо то – да тих сат времена буду њихове време, када могу да оставе свакодневне обавезе по страни, опусте се, уче, плешу и једноставно уживају. А оно што можда нисам очекивала јесте да ће ме овај пут променити и као особу. Током претходне две године, док сам покушавала да изградим самопоуздање код својих полазница, схватила сам да се паралелно градило и моје. Данас сам много слободнија и сигурнија у оно што радим него када сам почињала.

2. Сећаш ли се тренутка када си први пут осетила да плес за тебе није само хоби, већ нешто много више?
Плес је веома дуго део мог живота. Почела сам да плешем још са шест година и годинама сам била чланица секције модерног плеса МКД „Петефи Шандор“, где сам имала прилику да радим са сјајним кореографима и тренерима. Тамо сам стекла и веома лепо искуство на такмичењима и научила много тога што ми је касније било драгоцено.
Када сам касније започела студије у Новом Саду, нисам више имала довољно времена и капацитета да редовно идем на часове, али плес никада није потпуно нестао из мог живота. Посећивала сам различите радионице, workshop-ове и плесне курсеве, где сам сваки пут успевала да научим нешто ново и корисно за себе. Посебно бих издвојила професионалног плесача и плесног тренера Јаноша Аладића, од кога сам заиста много научила и који је имао значајан утицај на моје плесно искуство. И данас смо у контакту, а када год дође у Србију, трудим се да искористим прилику и одем код њега на час. И даље од њега учим и мислим да је веома важно да и као инструктор наставим да радим на себи, да учим од људи који имају више искуства и да стално унапређујем своје знање. Међутим, требало ми је доста времена да схватим шта заправо желим да радим са плесом. Схватила сам да ме не мотивишу толико такмичења и наступи, колико стварање кореографија, рад са људима и могућност да заједно направимо нешто лепо. Желела сам да другима пренесем љубав према плесу, али и енергију и радост које мени плес пружа.

3. Школовала си се за графичког дизајнера, а ипак си одлучила да плес заузме посебно место у твом животу. Када си схватила да желиш да кренеш тим путем?
Плес је моја велика љубав још од детињства. Увек је заузимао посебно место у мом животу и, без обзира на то кроз који сам период пролазила, плес је некако увек био присутан. Некада сам се њиме бавила такмичарски, некада рекреативно, а некада бих једноставно плесала код куће, сама, између четири зида. Али никада га нисам заиста избацила из свог живота.
Када сам била млађа, међутим, околина ме је убедила – иако сам и сама имала одређени страх од тога – да од плеса у Србији не може да се живи. Зато сам изабрала нешто друго што ми је у том тренутку било занимљиво и у чему сам такође могла да будем креативна – графички дизајн. Пре две године, међутим, почела сам озбиљније да размишљам о томе шта заиста желим. Схватила сам да је можда време да направим тај храбар корак и коначно покушам да се бавим оним што сам одувек волела. Нисам имала неки велики пословни план нити сам очекивала да ће се све развити овако како се развило. Једноставно сам желела да дам плесу шансу. Тада сам одлучила да не кренем са плесом у пару, јер нисам осећала довољно сигурности да сама квалитетно подучавам и мушку и женску улогу. Уместо тога, одлучила сам да направим женске латино плесне радионице. На првом workshop-у, који сам огласила у Темерину, Бечеју, Бачком Градишту и Ади, плесали смо баћату. Први је одржан у Темерину и тада сам себи рекла – ако се пријави неколико жена, бићу задовољна, а ако се нико не пријави, прихватићу то као знак да за том идејом нема потребе. А онда се догодило потпуно супротно. У Темерину су се пријавиле 22 жене, а велико интересовање било је и другим местима. После првих радионица жене су већ питале када ће бити следећа. Тако је, потпуно спонтано, почео да се развија цео овај пројекат. Данас смо већ прерасле радионице – сад имамо редовне часове, сваке недеље.
Данас могу да кажем да је то била једна од важнијих одлука које сам донела. Нисам напустила дизајн, али сам одлучила да направим простор за оно што сам одувек највише волела и да плесу дам прилику да постане мој главни пут.

4. Графички дизајн и плес на први поглед делују као два потпуно различита света. Колико се, заправо, уметност дизајна и уметност покрета додирују у твом раду?
Дизајн је и даље веома присутан у мом раду и на неки начин је постао саставни део свега што радим у вези са плесом. Сама дизајнирам рекламе, најаве, плакате, дипломе и садржај за друштвене мреже, а сама монтирам и видео-материјале и видео-рекламе. Мислим да ми много значи и то што сам визуелни тип. Графички дизајн ме је научио да размишљам кроз слике и да оно што замислим прво могу да визуализујем у глави. То ми данас много помаже и у осмишљавању кореографија. Када осмишљавам кореографију, често је прво „видим“ у глави – како треба да изгледа одређени покрет, прелаз, формација или цела сцена – а онда покушавам ту замишљену слику да пренесем на плесачице. Док сам радила као графички дизајнер, често сам морала да замислим како ће нешто изгледати пре него што то реализујем, а исти принцип данас примењујем и у плесу. Заправо, што се више бавим плесом, све више схватам колико су дизајн и кореографија слични. У оба случаја постоји композиција, ритам, простор, равнотежа, боја или енергија, само што се у једном случају све то налази на екрану или папиру, а у другом – у покрету.

5. Хајде да представимо оно што је можда најважније за све који ће читати овај интервју – шта данас конкретно нудиш кроз своје плесне програме? Које врсте плеса и програма могу да пронађу код тебе?
Данас се код мене могу пронаћи програми засновани првенствено на латиноамеричким и женственим стиловима модерног плеса. Када кажем „модерни плес“, не мислим на класичан џез балет или хип-хоп, већ на женствене, елегантне кореографије које се често раде на познате поп песме. Специфичност мојих часова је у томе што не учимо само појединачне кораке, већ за сваки циклус осмишљавам комплетну кореографију – од првог до последњег покрета, на унапред одабрану музику. Дакле, све почиње од песме, а онда на основу ње градим кореографију. У кореографијама, поред плесних корака, има и много других елемената – поза, комбинација покрета и различитих детаља који доприносе томе да цела кореографија изгледа атрактивно. Циљ није да направимо такмичарску кореографију, већ да буде енергична, лепа, занимљива и довољно изазовна да жене имају осећај да су заиста нешто научиле и направиле. На пример, када радимо самбу, не покушавамо да направимо класичну такмичарску самба кореографију. Желим да жене науче основни карактер и покрете самбе, али да истовремено кроз то развијају координацију, равнотежу, свест о свом телу и сигурност у покрету. Тренутно постоје програми који се одржавају једном или два пута недељно. Група која долази два пута недељно има часове понедељком и четвртком у ОШ „Шаму Михаљ“ у Бечеју, од 19 часова. Група која долази једном недељно плеше средом увече у просторијама КИНГ студија.
Овим путем бих се захвалила директорки школе што нам је уступила фискултурну салу, као и колективу школе на сјајним условима и уредном простору који нам увек обезбеђују. Посебно ми је важно и то што сваки час снимам део кореографије који смо тог дана научили и већ наредног дана га прослеђујем групи. Тако жене у сваком тренутку могу да се врате на материјал са часа, нарочито ако су некада морале да изостану.

6. Коме су твоји програми намењени? Да ли радиш са децом, тинејџерима, одраслима или постоје програми за различите узрасте? Да ли су твоји програми намењени искључиво девојкама или су добродошли и дечаци и мушкарци?
Моји тренутни програми намењени су женама. Већина полазница су одрасле жене, а око 80 одсто њих је старије од 40 година. Посебно ми је драго што су многе од њих дошле без икаквог претходног плесног искуства. Тренутно радим искључиво са женским групама, јер је управо тај концепт и био почетак мог рада – женски латино плесни workshop-ови, који су временом прерасли у сталне групе. Када сам почињала, нисам ни знала у шта ће се све то претворити. Првобитна идеја била је да организујем радионице, а онда су се из месеца у месец жене враћале и тражиле наставак. Тако су workshop-ови постепено прерасли у сталне групе. Данас у Бечеју имам око 50 жена које редовно долазе на плес.

7. Да ли постоји идеалан узраст за почетак бављења плесом или би рекла да за плес никада није касно?
За плес заиста никада није касно. Сматрам да је плес вредан облик активности у било ком животном добу. Не само зато што покреће готово цело тело, већ и зато што истовремено ангажује мозак – потребно је пратити ритам, координисати покрете руку и ногу, сналазити се у простору и учити нове кореографије.
Често кажем својим полазницама да у плесу није важно колико неко има година, колико је висок, какве је грађе или колико килограма има. То није оно што одређује да ли је неко добар плесач. Много је важније да ужива у покрету, да је отворен за учење и да има жељу да напредује. Осим физичког аспекта, плес има и велики ментални значај. Када учимо нову кореографију, мозак мора истовремено да прати музику, ритам, простор, руке, ноге и различите покрете. То је много комплексније него што на први поглед изгледа. Зато плес не видим само као рекреацију. Он истовремено доприноси физичкој активности, менталној стимулацији, расположењу, самопоуздању и стварању нових друштвених контаката.

8. Колико се програми разликују у зависности од узраста и нивоа знања? Да ли почетници имају другачији приступ од оних који већ имају искуства?
Претходно плесно искуство уопште није потребно. Већина мојих полазница раније никада није плесала. Наравно, неке су се као деца или тинејџерке бавиле неким обликом плеса, па им поједини покрети могу бити познати, али генерално не говоримо о професионалним или искусним плесачицама. Кореографије трудим се да буду довољно атрактивне и изазовне, али не и претешке. Важно ми је да почетнице могу да доживе успех и да осете да напредују, док истовремено и оне које су дуже са мном имају простора за изазов и даљи развој. Трудим се да пронађем равнотежу – да свака нова кореографија донесе нешто ново, али да не изађе из оквира онога што полазнице могу да савладају. Не правим кореографије за такмичаре и професионалне плесаче. Желим да резултат буде леп и атрактиван, али да жене истовремено могу да уживају у процесу учења. Посебно ми је драго када видим жене које су дошле потпуно без искуства, а данас без проблема учествују у заједничким видеима и све лакше савладавају нове кореографије. То ми је један од најлепших показатеља њиховог напретка.

9. Многи људи кажу: „Ја нисам за плес, немам осећај за ритам.“ Шта би рекла некоме ко тако размишља и због тога се не усуђује да направи први корак?
Рекла бих јој да једноставно дође и проба. Многе жене које данас самоуверено плешу са нама дошле су на први час уверене да неће моћи да науче кореографију или да неће моћи да прате групу. Сећам се колико су неке од њих на почетку биле несигурне. Плашиле су се да неће запамтити кораке, да ће погрешити или да ће сви приметити када нешто не ураде добро. А онда, после неколико недеља или месеци, исте те жене плешу потпуно опуштено и са поносом. Када касније погледају заједнички видео, често ни саме не могу да верују да су то оне. Зато мислим да не треба унапред одлучити да „ниси за плес“. Не мораш да имаш савршен осећај за ритам, нити мораш одмах да знаш све покрете. То је нешто што се вежба. Дај себи прилику да пробаш. Немаш шта да изгубиш.

10. Да ли се код тебе плесом бави рекреативно, због дружења и добре енергије, или постоји опција за оне који желе озбиљније да се баве плесом, да наступају или се такмиче?
Код мене је акценат пре свега на уживању у плесу, учењу кореографија, дружењу и стварању заједничких искустава. Такмичење и наступи никада нису били моја главна мотивација. На крају сваког циклуса правимо заједнички видео, који је својеврсни резултат вишенедељног рада. Учешће је потпуно добровољно. Занимљиво је да је то временом постао један од омиљених делова целог процеса. Жене се неколико недеља унапред припремају, договарају шта ће обући, позајмљују једна другој гардеробу, размењују идеје и заједно се радују снимању. Ти видео-снимци за мене имају више функција. Они су успомена, мотивација, али и доказ напретка. Када погледају видео са почетка и упореде га са оним што могу након неколико недеља рада, много јасније виде колико су заправо напредовале. До сада није било велике потребе за наступима. Осим тога, већина жена које долазе код мене су запослене, имају породице и много свакодневних обавеза. Снимање је лакше организовати јер термин можемо прилагодити групи, док наступи обично подразумевају термин који одређује организатор и самим тим већи притисак. Али уколико би полазнице у будућности желеле да се опробају и пред публиком, радо бих их припремила и организовала наступ.

11. Ко ти је највећа подршка на овом путу и колико је важно имати некога ко верује у тебе онда када ти сама можда посумњаш?
Највећа подршка на овом путу ми је дефинитивно муж, који ме је, условно речено, и „гурнуо“ у овај свет. Откад смо заједно, свакодневно је гледао како у разним ситуацијама плешем, осмишљавам кореографије и комбинације покрета, причам о плесу… Није било потребно да му додатно објашњавам колико ми плес значи – једноставно је то сам препознао. Такође је видео колико сам се заситила и исцрпела од графичког дизајна и заправо је он први покренуо питање: „Зашто не би пробала да започнеш нешто у плесу?“ Говорио ми је да, чак и ако не успе, увек имам свој други посао који је већ развијен и који могу да наставим. Мада, искрено, никада нисмо разговарали у смислу да ћемо кренути са претпоставком да нешто неће успети. Б опција је ту као сигурност и нека врста баланса, али никада није била полазна тачка. Он је данас заиста веома поносан на мене – не само зато што радим оно што волим, већ и због начина на који то радим. Види колико сам посвећена, колико сам мотивисана и колико дајем свој максимум, и то ми много значи. Поред њега, наравно, велику подршку имам и од своје сестре, маме и куме, али и жена које долазе на плес. Њихова повратна информација, позитивне емоције, осмеси на часовима и прелепе поруке које ми шаљу додатно ме мотивишу. Чак ми се дешава да ме зауставе људи који уопште не долазе на плес и кажу ми да су видели наше снимке, да се кроз њих види колико је добра атмосфера и колико је јака заједница. То су ми можда и најлепше потврде да оно што радимо има вредност. Мислим да је веома важно имати људе који верују у тебе, посебно у тренуцима када можда сам почнеш да сумњаш у себе.

12. Колико је важна атмосфера на тренинзима? Шта желиш да особа понесе са собом када изађе из твоје плесне сале – осим научених корака?
Атмосфера ми је изузетно важна. Волела бих да жена када изађе са часа не понесе са собом само научене кораке, већ и добро расположење, више самопоуздања и осећај да је урадила нешто лепо за себе. Током времена се међу полазницама развила веома повезана и подржавајућа заједница. Оне се међусобно бодре, помажу једна другој, деле искуства, настају пријатељства, а често остају да разговарају и дуго након часа. Некада се деси да час заврши, а жене још пола сата стоје испред сале и причају јер им је једноставно лепо заједно. Посебно ми је лепо када видим како нове чланице постепено постају део те заједнице. Дешавало се и да се нека жена врати након дуже паузе, а остале је дочекају осмесима и загрљајима. То ми показује да група временом постаје много више од места где се учи кореографија. Најважније ми је да свака жена осети да је прихваћена и да може слободно да учи, греши и напредује. Ако неко теже савлада неки покрет, друге жене је не осуђују, већ је охрабрују и често јој причају о томе како су и оне саме некада биле несигурне. На крају, мислим да је управо та подршка оно што многима омогућава да остану и наставе да напредују.

13. Какви су твоји планови за будућност? Да ли желиш да проширујеш постојеће програме, уводиш нове плесне стилове, радиш са већим бројем полазника, организујеш наступе или можда једног дана направиш свој озбиљан плесни студио?
Када сам пре две године почела, нисам имала неке велике амбиције нити велике планове. Једноставно сам желела да се бавим оним што највише волим – плесом. Нисам ни размишљала о томе колико ће људи долазити, колико ће група бити или како ће се све развијати. Желела сам само да покушам. Данас се радујем новим кореографијама, новим идејама и новим изазовима. Желим да наставим да стварам и да видим како ће полазнице прихватати нове кореографије и каква ћемо нова заједничка искуства стварати. Оно што ми је посебно важно јесте да не изгубимо квалитет и атмосферу коју смо до сада изградили. Зато свесно ограничавам број чланица у групама. Наравно да се радујем свакој новој заинтересованој жени, али не желим да дођемо до тога да групе буду толико велике да не могу свакоме да посветим довољно пажње. Битнији ми је квалитет од квантитета. А што се тиче будућности, имам своје планове и велике жеље, али волим да пустим да се ствари развијају својим током. Када погледам како се све развило за само две године, схватила сам колико тога може да се догоди када се усудимо да направимо први корак. Зато желим да наставим да стварам, учим и развијам се, а верујем да ће се са временом отворити и неке нове могућности и изазови.

14. И за крај – зашто би неко ко управо размишља да упише плес требало да направи први корак и изабере баш твој програм? Шта желиш да обећаш свакоме ко ти поклони своје време, поверење и дође на први тренинг?
Ако већ дуго размишљаш да пробаш, а никако да направиш први корак, рекла бих ти – шта је најгоре што може да се деси? Дођеш на један час, пробаш и ако схватиш да то ипак није за тебе, једноставно више не дођеш. Немаш шта да изгубиш. Али оно што могу да обећам јесте да ћеш добити подршку, охрабрење и простор да напредујеш без обзира на то колико година имаш, како изгледаш или да ли си икада раније плесала. И сама сам много пута у животу била у ситуацији да ми је недостајао тај последњи корак да се усудим да нешто покушам. Плашила сам се туђег мишљења, предрасуда и тога да можда нисам довољно добра. Зато данас посебно желим да женама које долазе код мене пренесем оно што је и мени требало много времена да схватим – да не морамо увек прво да будемо довољно добре да бисмо почеле. Почнемо, па кроз искуство постајемо боље. Желим да жене које долазе код мене постану сигурније у себе, да више верују себи и да се боље осећају у сопственој кожи. Јер овде не учимо само плесне кораке. Градимо самопоуздање, пријатељства и заједницу у којој свака жена може да буде оно што јесте. И мислим да је управо то оно због чега се жене враћају. Када погледам колико су се неке од њих промениле од првог часа до данас, колико су сигурније, слободније и поносније на себе, схватим да је управо то највећа вредност свега што радимо.

Нови плесни циклус почиње средином септембра. Пријаве су обавезне, јер је број учесница ограничен и трају до 1. септембра. Жене и девојке могу да се пријаве путем мејла dijanapeter29@gmail.com или преко друштвених мрежа (Дијана Петер Секулић).