„Лаванда у снегу“ као светионик кроз најтеже стазе живота

Наша суграђанка Ирена Марић 1. августа објавила је своју прву збирку песама под називом „Лаванда у снегу“ у издању издавачке куће „Нова поетика“.
Тим поводом, са њом смо разговарали о писању, зачецима њеног књижевног пута, али и о томе како се из најтежих животних тренутака рађа поезија која лечи и спаја људи.

Написали сте своју прву песму са свега седам година, и то на несвакидашњем материјалу. Како данас гледате на те ране почетке и шта је то у Вама развило тако рану страст према писаној речи?
Читати и писати сам научила врло рано, већ са пет година, па сам у први разред кренула потпуно описмењена. Моји родитељи су радили у ПИК-у и увек су од трговачких путника куповали књиге на рате. Тако сам већ са десет година имала огромну библиотеку. Читала сам неуморно — у четвртом разреду основне школе већ сам држала у рукама Андрића и Селимовића. Љубав према читању и писању код мене се никада није раздвајала.
А што се тиче те прве песме — живели смо на селу, где у то време није било књижара нити лако доступног прибора. Сећам се како је мама прала флаше за парадајз и скидала етикете са њих. Ја сам те етикете сушила и по њиховој полеђини записивала стихове. Када су родитељи видели колика је то страст и талент, купили су ми прву праву свеску. У њу сам после писала, цртала, лепила пресовано цвеће… То је био мој прави почетак. Касније су ме у школи наставнице српског језика препознале и бодриле, слале моје радове на конкурсе, где сам често освајала награде.

Дуго сте писали за себе и школску публику, али шта је био преломни тренутак да изађете у јавност и поделите своје стваралаштво са ширим кругом читалаца?
Све је почело са појавом друштвених мрежа. Видела сам да и други људи деле своје радове, па сам се одважила да покренем страницу. Реакције су биле изузетно лепе и то ме је охрабрило. Из те жеље да се афирмише писана реч, настала је и група „Читајмо домаће“, коју водим уз свесрдну помоћ драгих колега и аутора — Ђорђа Бајића, Маје Чирић, Јелене Недељковић и Монике Микље. Заједно промовишемо искључиво домаће писце и књижевност, и поносна сам што смо успели да створимо препознатљиво име и стабилну заједницу.

Ваша збирка поезије „Лаванда у снегу“ носи дубоку емотивну тежину. Како је она настала и колико је писање било део процеса суочавања са личном трагедијом?
То је једно од најтежих питања… Када човек доживи страшну трагедију и изгуби дете, пред њим су два пута: или ће се потпуно изгубити у том болу, или ће пронаћи снагу да се издигне и крене напред, упркос свему. Књига јесте потекла из те неподношљиве боли, иако није цела посвећена само њој.
Збирка има 50 песама подељених у три целине. Прва целина, „Перје“, доноси љубавне мотиве и мушко-женске односе. Друга, „Писма небу“, посвећена је мом сину Јовану. Изузетно сам поносна што сам то изнела, јер је он увек желео да објавим књигу. Био је моја највећа подршка, увек ме је бодрио и говорио ми да сам ја његова Десанка Максимовић. Морала сам то да урадим због њега. Трећи део збирке, „Молитва“, говори о тренутку када се човек издигне изнад патње. Покушала сам да обухватим и болове других људи — у књизи се налази и песма на ромском језику о продаји деце, као и песме о насиљу над женама и сиромаштву. Желела сам да пошаљем поруку људима да не одустају, шта год да им се деси, и да верују да ће све бити добро.

Збирка је писана у слободном стиху. Због чега сте се определили баш за ту форму и шта за Вас представља сам назив „Лаванда у снегу“?
Учила сам да читам и пишем бели стих кроз дела Светлане Фуцић, Александра Бећића и Пјетре из Сплита. Бели стих даје потпуну слободу да се изрази чиста емоција. У римованој поезији увек морате водити рачуна о структури и томе да ли се стихови слажу, док овде једноставно пустите да срце пише.
Сам наслов носи јаку симболику: лаванда асоцира на лето, светлост и топлину, док снег симболизује хладноћу, тугу и бол. Када човек успе да се издигне из најтеже трагедије, он доказује да лаванда може да процвета и усред снега.

Књига је награђена на регионалном конкурсу „Нове поетике“ наградом „Златни храст“, чиме је обезбеђено и њено објављивање. Јесте ли очекивали такав успех?
Искрено, нисам очекивала ништа. Ја сам те песме писала, остављала их у фолдер и ретко кад бих их читала други пут, јер ме читање враћа у ту исту тешку емоцију. Међутим, пред сам конкурс имала сам један изузетно симболичан сан који ми је дао јасне смернице шта треба да урадим. Пријавила сам се и у фебруару сазнала да сам освојила треће место и бесплатно штампање збирке. Било је то изненађење, али у дубини душе знам да је све то дошло негде од горе, од Бога. То ми је био огроман ветар у леђа и неизмерно сам захвална издавачкој кући.

Какви су Вам даљи планови када је реч о промоцији збирке, али и о новим рукописима?
Мој примарни циљ је да књига стигне до што већег броја људи, посебно до оних који пролазе кроз сличне патње. Ако је неко изгубио дете, а нема новца, радо ћу му поклонити књигу, јер ми је једино стало да пруживши утеху понудим руку разумевања.
Што се промоција тиче, имамо позиве за Нови Сад, Београд и друге градове, али моја велика жеља је да прва званична промоција буде одржана овде, у мом граду. Паралелно с тим, неуморно пишем — ако немам свеску при руци, бележим у телефон. Тренутно завршавам збирку кратких прича под радним насловом „Цртице на раскршћу“. Видети ћемо када ће угледати светлост дана, али писање за мене остаје свакодневна потреба, вентил и начин да се ослободим терета како бих могла да наставим даље.