Неинтелигентни дизајн

Свет без богова (14)

Претходни текст окончао сам освртом на квазимудролију „чудни су путеви господњи“, заправо очајнички адут верујућих када се нађу у аргументацијском шкрипцу. И заиста, којешта се тиме покушава оправдати и објаснити. Амфилохије је 2014. године за поплаве у Европи оптужио успех трансродне певачице Кончите Вурст на Евровизији: „Ко добија првијенство? – То је та несрећница, тај несрећник, не знам ни како се зове, који се афирмише као Исус, и тиме се пропагира разарање људскога бића, као што се поново припрема та такозвана парада срама. То су све знамења нашег времена, а очевидно да нас бог још воли, чим шаље такве опомене. То су опомене да се мало замислимо над собом и над путем којим крећемо.“ Јасно, Амфилохијеву интерпретацију је немогуће оспорити, баш као што није могуће одбацити ни тумачење да су те исте непогоде божија очинска ћушка због, рецимо, корупције и других непочинстава унутар СПЦ. Невоља је што је бог, ако постоји, налепио себи фластер преко уста, па услед његове муклости црква узурпира ексклузивно право на читање „знамења времена“, дакле онога што је вишњем ћутологу по вољи, и што није. Божијем се интервенционизму приписивало све и свашта. Напросто именујете најмрскији вам грех – а то су из неког бизарног разлога по правилу хомосексуалност, абортус и идолопоклонство, док масовна убиства (рецимо у Сребреници), пљачке, бескрупулозне експлоатације никако да буду висококотирани на црквеним црним листама – и моментално навучете на њих божији гнев али и, неупоредиво учинковитији, гнев руље. Конзервативни амерички политичар Тони Перкинс је након вишегодишњих отровних паламуђења да бог кажњава хомосексуалце природним непогодама, и сам 2016. године морао да се евакуише: „Ово је поплава библијских размера. Морали смо да побегнемо из дома у кануу. Вода је три метра висине и цела кућа је поплављена“.

Наравно, и ова би се божија недоследност могла оправдати џокер-картом мистериозних путева господњих, оним будаластим „ко зна (бог зна!) зашто је то добро“! Међутим, увођење бога у игру само се привиђа као лако објашњење, а заправо ствар још више компликује. Анегдота каже да када је Наполеон упитао чувеног астронома Лапласа како то да се у његовој књизи нигде не спомиње бог, овај је одвратио: „Висости, та хипотеза ми није била потребна“. Филозоф Стратон је, према Цицероновом сведочењу, још у трећем веку пре нове ере сматрао „да му не треба помоћ никаквих богова за формирање света. Учи он да је природа произвела све што постоји”. Два века раније слично тврди и још чувенији филозоф Хераклит: „Свет овај, исти за све, није створио ниједан бог и ниједан човек, него је увек био и јесте и биће вечно жива ватра, која се с мером пали и с мером гаси.“ Наиме, објашњавање ствари и појава позивањем на бога, уопште на натприродне узрочнике, представља obscurum per obscurius – мрачно (непознато) тумачити оним још мрачнијим (непознатијим). Уосталом, такозвани Окамов бријач, методолошки принцип економичности, сугерише да ако имамо два подједнако добра објашњења неке појаве, вероватније је да је истинито оно које захтева мање претпоставки тј. оно које је једноставније. – А позивање на бога у објашњењу поплава у Србији не само да није једнако добро као оно метеоролошко, већ је и неупоредиво компликованије! Наиме, ако је уистину бог узрочник поплава, потребно је тада положити рачун и о томе шта је то бог (теолошку петљанију о тројичности хришћанског бога ни сам господ бог не би могао да сконта!), на који начин бог спроводи своју вољу, зашто једанпут реагује, а другом приликом не, због чега неретко при његовим интервенцијама страдају невини, док грешни преживе, напокон зашто услишава молитве фудбалера, а не и деце с раком итд. Канадска комичарка Девен Грин се отуд с правом спрда: „Захваљивати богу што је баш вас поштедео од природне катастрофе је као да пошаљете захвалницу серијском убици јер је поклао породицу у кући до ваше“. Када је у Америци почетком 80-их почела епидемија АИДС-а, с обзиром да је испрва погађала геј заједницу, доминантно је тумачена као пошаст којом бог (да, да, онај исти бог љубави и праштања!) кажњава и десеткује хомосексуалце. То што од праведничке руке нимало нису трпеле лезбејке, чак су биле заштићеније од хетеросексуалки, није ништа сметало богонадахнутим хомофобима да ове бесмислене људске трагедије оправдавају небеским гневом. А Окамова бритва не само да у оваквим случајевима лако расеца и пресуђује, него јој то успева и код кључног питања: да ли бог постоји или не? – Неупоредивно је смисленија и једноставнија претпоставка да бога нема.

Додатно мрачење хоризонта уместо разведравања представља и телеолошки доказ за постојање бога: све постојеће има сврху, а будући да су многа бића нежива или несвесна, она не могу поставити сврху сама себи, већ морамо претпоставити да их њихов творац тако сврховито дизајнира. То је онај познати аргумент часовничара енглеског теолога Вилијама Пејлија из 18. века – ако шетајући у шуми набасамо на часовник одмах ћемо помислити да није настао сам од себе, јер тако сложен, функционалан механизам може бити дело само интелигентног творца, а то још и више важи за живи свет и космос уопште. Дакле, питање је како се могао из случајности развити тако складан, уређен, управо хармоничан свет?!

Прво и прво, овде се уопште не ради о случајности! Заговорници креационистичког аргумента ту подмећу лажну дилему – наиме, или је живи свет настао случајно или, пак, помоћу божије промисли тј. плана. Са Дарвином је, међутим, утврђена и трећа могућност. Ево шта о томе каже у серијалу већ више пута цитирани биолог Ричард Докинс: „Ко је, пре Дарвина, могао помислити да је нешто за шта бисмо посве сигурно рекли да је тако детаљно испланирано као крило вилиног коњица или орлово око, крајњи производ дугог низа неслучајних али и поред тога сасвим природних догађаја?!“ Чарлс Дарвин је указао да се сличности и разлике између врста могу понајбоље објаснити претпоставком да су имале заједничке претке, а да су се потом диференцирале адаптирањем средини. Овај је процес толико дуг и поступан, развијајући једноставне форме живота у чудесно сложене и елегантне, да то ствара привид да је и целисходан, односно свесно диригован. Наравно, можемо бити фасцинирани људским оком, функционалношћу овог органа, и пасти у искушење да и у томе видимо својеврсни часовник који мора имати свог часовничара. Ствар се, међутим, демистификује када узмемо у обзир да око није створено у једном тренутку, већ је садашњи орган виђења којим располажемо резултат компликованог развоја који је трајао милионима година, од просте мрље са нешто фотоосетљивих ћелија до данашње готово невероватне организационе сложености. Човек, међутим, има инфантилну склоност да антропоцентрично и антропоморфно доживљава природу, па као што уплакано дете воли да види како мајка туче безобразну ивицу стола која се испречила на његовом путу, тако и одрасли, на пример, у цунамију не виде напросто последицу тектонских кретања већ казну због сагрешења. Управо овај наглавце изврнути поглед на ствари је имао на уму Волтер када је приметио поспрдно да је „нос направљен да бисмо на њега могли ставити наочаре“. За ову имагинацију ваздух, дакле, постоји због плућа, светлост због ока, док планета Земља има тачно такав положај да бисмо ми могли живети на њој – боже сачувај обрнуто!

Друго што ваља озбиљно приговорити телеолошком аргументу јесте чињеница да стварност ни приближно није тако хармонична како нам се може учинити. Зар не запрепашћује податак да је преко 99 процената свих врста које су икада живеле на Земљи – изумрло?! Уосталом, баш као што је до одређеног тренутка била негостољубива за живот, наша планета ће то опет постати у будућности. Да ли је сведочанство склада и умног поретка у природи, и то што је неопходна огромна продукција и страшно расипање и разарање да би се живот одржао?! Зар сама еволуција није пуна ћорсокака, чудних недостатка и регресије? Шта са толиким атавизмима, системским малфункцијама и лакокварљивошћу органа? Шта са толиким животињским светом који се безмало дели на врсте које прожидиру и муче, и на врсте које бивају прождиране и мучене? Сви ти примери сасвим су необјашњиви уколико је бог уистину интелигентно дизајнирао живи свет, док ништа од тога не остаје загонетно у светлу еволуције. О неинтелигентном дизајну односно трапавости вишњег мајстор кварише говоре и толики пожари, поплаве, цунамији, суше, земљотреси, вулканске ерупције, епидемије, а катастрофе којима је узрок човек и људско друштво да и не спомињем.

Дарвин је непобитно доказао да живи свет није настао на основу божанске промисли, бар не како је то описано у Библији, али да није настао ни случајно. Међутим, чак и да је тврдио да је све настало случајно, то још не би било у контрадикцији са невероватном комплексношћу света природе. Наиме, постоји могућност да савршена идеја или дело (а видели смо уосталом да стварност ни приближно није тако савршена!) не морају бити производ савршеног бића, већ могу настати спонтано, ако је на располагању бесконачно време. Француски математичар Емил Борел је формулисао такозвани аргумент Милион мајмуна – ако огроман број мајмуна удара насумице по писаћој машини, имајући на располагању бесконачно време, неизоставно ће напослетку истипкати и целокупна дела Вилијама Шекспира. Заговорницима телеолошког аргумента нерешиво је напокон и следеће питање – ако стоји да је живом свету и космосу, нечему дакле тако функционалном и складном, потребан творац, зашто онда и самом богу, који је по дефиницији такође функционалан и складан, штавише савршен, не би био потребан творац, и то неки неупоредиво генијалнији од овог „нашег“?!

Амин.

Иван Ковач