Pokažimo volju, slušajmo se (4)

U prethodnih nekoliko brojeva kroz ovaj serijal tekstova u(s)tvrdili smo da je pitanje dijaloga između današnjih poslodavaca i onog što bi trebalo da budu radnici danas pitanje pre svega sreće na koga naletite i da je sve manje mehanizama zaštite radnika ali i sve manje mogućnosti i sigurnosti da se, koliko god bila dobra ideja, uspe u biznisu bar dok traje ova početna razrada neoliberalnog tržišnog sistema privređivanja na balkanski način. Za one hrabrije neko rešenje koje se samo po sebi nameće u ovo vreme interneta i tehnilogije je da stvorite uslove da sami sa sobom obavljate taj dijaloški proces “razumevanja” između zaposlenih i poslodavca, tj. da probate sami.

Kad u internet pretraživač ukucate termin „samozapošljavanje“ dobićete prvih 15 stranica raznih objava NSZ i drugih institucija o subvencijama koje država daje za one koji žele da od sebe naprave firmu sa obavezom da vam za godinu dana uspe da još nekoliko njih zaposlite. Kada to sve ukucate na engleskom dobijate potpuno drugo značenje tog termina a to je uglavnom samostalan rad od kuće najčešće u nekoj online formi.

NSZ svake godine nekoliko puta, ali i neke druge državne agencije i čak lokalne samouprave, raspišu konkurse za subvencije za samosapošljavanje.
Uglavnom iznos sredstava koje dodeljuju na godišnjem nivou pojedinačno iznosi negde između 200.000 i 400.000 dinara. Naravno da u svim tim konkursima postoje uslovi, NSZ npr. organizuje obuke za preduzetništvo koje obavezno morate da odslušate. Jasno vam bude od samog početka šta se od vas od tog biznisa očekuje jer priča o „preduzetništvu“ sama po sebi sugeriše da je cilj edukacije da vam se ukaže da je vaša obaveza da biznis za tih godinu dana naraste tako da ne samo bude samoodrživ nego i da se u vrlo kratkom vremenu proširi bar toliko da još nekog zaposlite dodatno. Ostali uslovi za dobijanje subvencije su da je pored obuka potreban i profesionalno napravljen i razrađen biznis plan, dokazi o vlasništvu ili zakupu prostora i opreme. Najjednostavnijom i prostom računicom sa tih početnih 200.000 dinara uz plaćanje minimalca za sebe i svih ostalih pomenutih početnih zahteva teško da bi ušli u mart mesec te iste godine bez gubitka. Dakle, čitav biznis mora biti jedinstvena success storie od samog početka. Potrebno je da za tri meseca stvorite čudo u prilično nesigurnim i surovim vremenima kada teško da možete da garantujete bilo šta. Drugim rečima kod nas preduzetnički duh pretpostavlja ipak posedovanje inicijalnog početnog kapitala bez obzira na te pare od subvencija, koje mogu da budu, eventualno, mala keš injekcija na početku.

Druga opcija, kad zaboravite državu i subvencije je rad na crno, bar na početku, gde ulazite u onaj možda više zapadnjački format samozapošljavanja sa radom od kuće, preko interneta, tzv. popularno frilenserisanje. Tu iz zamišljene i ciljane one preduzetničke instant success storie ulazite u zonu „urbanih legendi“ koje se po čaršiji pripovedaju o nečijem malom koji od kuće mlati pare i odlično živi i radi „nešto preko interneta“.

Svako ko je ikada pokušao da sam pronađe dobar i dobro plaćen frilens posao na internetu suočio se sa tim da je san o lakom poslu u pidžami od kuće (ili bar u donjem delu pidžame ako zahteva komunikaciju sa klijentima) još jedno pitanje random sreće ili dugi niz ispipavanja i uglavnom neuspeha u nepreglednom lavirintu internetskih piramidalnih prevara i muljanja.

Čak i kad dobro poznajete „jezik internet sredine“ (uglavnom engleski) i ako ste prilično vični i kompjuterski pismeni i još znate i nešto iz uslovno nazvano IT domena prvo što shvatite da sve što ste znali i naučili pre mesec i više dana više nije relevantno. Čitav internet biznis, platforme, rad sa aplikacijama je uvek za nekog ko je mlađi od vas i više upućen ili je na pravom mestu i u pravo vreme. Sledeću stvar koju shvatite da iako mi spadamo u domen zemalja gde se jeftino autsorsuje posao uvek postoje zemlje koje su još jeftinije pa zateknete sebe da se borite za posao sa nekim Indijcem koji će za 50 centi prekucati bez problema elaborat od 50 strana.

U slučaju da mesecima pokušavate da pronađete bilo kakav posao sami od kuće jedno je sigurno na dnevnom nivou ćete voditi onaj neprijatan, a ovog puta unutrašnji dijalog, gde vi sami sebe pokušavate da otpustite a da se radnik u vama buni jer je prevaren, nedovoljno plaćen i bez beneficija.
Ukoliko neko želi da se upusti u neki od tih slobodnih samostalnih poslova online suočava se sa najpre samoizolacijom jer sve što uradiš je bez valorizacije u sredini koja te okružuje, sa potpunim odsustvom socijalne interakcije, nedostatkom osećanja pripadnosti nekom zajedničkom poduhvatu, nedostatkom „sigurnosne mreže“ u slučaju pada. Retko ko radi na ovaj način uplaćuje sebi doprinose, zdravstveno.

U trenutku kada je čitava naša državna ekonomija bazirana na političko/ekonomskom sistemu privilegija i korupcije veoma je lako sebi predstaviti situaciju da je samoizolacija u spostvene mogućnosti rešenje ali možda nije loše razmisliti i proceniti situaciju da li postoji povratak nazad.
Termin koji se danas upotrebljava za ono što je naša trenutno dominantna karakteristika divljeg tzv. „preduzetništa“, posebno na groblju nekadašnje SFRJ socijalističke ekonomije posle privatizacija, je specifična postsocijalistička forma „zombi ekonomije“, usmerene pre svega na kratak period ostvarivanja dobiti preko leševa, uvlačenje potpuno očajnih ljudi u nepravedan sistem gde teško mogu da „pobede“ i gde se polako urušavaju ambicije, želje, volja. Naći se u svemu tome sam u slobodnom padu bez mreže i bez sigurnosnih mehanizama i za male firme i za zaposlene i za one koji su van sistema „samozaposleni“ je igralište samo za uporne i jake i spremne na rizik.

U samo jednoj generaciji ovde je pređen put od sigurnog posla i mirnog čekanja penzije do borbe za posao prekucavanje onog elaborata za 50 centi.