Posledice došle na naplatu, a ukazivali smo na to!

Ako se sećaju naši čitaoci pre godinu, dve pisali smo o tome na koji način i ko gazduje Tisom od stanja obale do ribljeg fonda i kakve su posledice tog i takvog „gazdovanja“ na ekološku zaštitu obale i vodotokova ali pre svega za zaštitu faune, ribljeg fonda u Tisi. Negde pred kraj 2017. godine i početkom 2018.godine praksa zoniranja vodenih površina koja je do tada važila, a koja je se koristila za sportski odnosno za privredni ribolov je barem u određenoj meri ograničavala mogućnosti zloupotrebe reke i ribljeg fonda a onda je ta praksa ukinuta (navodno zbog pročišćavanja Tise od velike količine tostolobika). Bečejski ribolovci su bili protiv odluke tada i sada nadležnog Ribolovačkog saveza Vojvodine da se cela zona „otvori“ za privredni ribolov i da se pojedinim alasima čak izdaju dozvole za izribljavanje mrežama.

Kao i uvek kad se takve odluke donose bez konsultacija na terenu i bez imalo sluha za sugestije onih koji najbolje poznaju kako reka „diše“ a riba grize, čak se oglušujući i o tada pokrenutu peticiju građana (nekoliko hiljada potpisa) posledice su došle na naplatu. Za „donosioce odluka“ tamo negde u ladovini kancelarija novosadskih solitera mnogo je značajniji uticaj po-jedinačnih interesa nego nešto što se može uslovno nazvati opštim dobrom. Od tada je prošlo skoro dve godine pa su posledice tih odluka postale sve vidljivije jer priroda ne može uvek da sanira ono što čovek može da za veoma kratko vreme poremeti, uništi. Ekosistem na Tisi je za ove dve godine ozbiljno poremećen.
U ovakvoj situaciji svi gube uključujući i one zbog kojih je sistem zaštite promenjen. Ribe je sve manje pa i za njih. Oni kojima je ribolov hobi, rekreacija, uživanje, način integracije sa prirodom ipak najviše su izgubili. Rekreativni ribolovci sve manje žele da plaćaju prilično skupe dozvole, što ih onda tehnički svrstava u ribokradice pa sad na terenu imamo polako dobro sistematizovan haos.Lokalni ribolovački savez kao i većina ostalih ribolovaca, uglavnom rekreativnih i sportskih ukazivali su na to da će ovakva odluka imati nesagledive posledice.

Kako tada (pre dve godine) nije upalila bilo kakva inicijativa iz grass root pozicije bilo bi logično da se u sve umeša lokalna samouprava jer na izabranim predstavnicima da predstavljaju interese građana koji su ih izabrali a zaštita opšteg interesa grada je posao lokalne samouprva posebno kada je u pitanju zastupanje tih interesa prema višim nivoima vlasti.

Tisa i identitet grada na reci je nešto što lokalna samouprava kontinuirano proklamuje kao jedan od postulata lokalnog razvoja. Svaki put kada se prave veliki strateški planovi razvoja grada u Bečeju Tisa je jedan od potencijalno glavnih resursa. Na nju se u nekim futurističkim planovima razvoja grada „naslanja“ sve od privrede do turizma, kulture, saobraćaja … stvarnost je, ipak, više manifestacija antiteze jer nikada kao do sada nije vladao ovakav haos. Od toga da čitavim vodotokom (i kanalima) se „upravlja“ iz raznih izvora, da obalama takođe upravljaju nekoliko državnih/privatnih/javnih preduzeća, da se zakonski i drugi normativi sprovode sporadično i da čitava zakonska regulativa na terenu nema službe koji taj zakon treba i da sprovode pa sve do standardnog javašluka u kojem učestvuju svi podjednako od institucija do pojedinaca.

Koliko je uopšte realno da planiramo bilo šta vezi sa vodotokom Tise od turističkih mogućnosti do sportskih kada je reka sve manje ekološki zdrava a obale sve zapuštenije?
Leto na Tisi u Bečeju je obično vreme kada se održavaju ribolovačka takmičenja i ako je sudeći prema ovogodišnjim Tisa kod Bečeja neće još dugo biti destinacija za sportske ribolovce ili rekreativni ribolov. Problem koji je stvorila komplikovana struktura upravljanje vodama dovela je do toga da vodenim površinama i obalama oko Bečeja upravljaju bar 4 različite organizacije (lokalna, državna i pokrajinska preduzeća) pa ako se na to dodaju i neki savezi i udruženje kojima su povereni neki poslovi teško da može da se zamahne veslom a da se ne pređe sa jedne teritorije na drugu. Dakle, vodenim tokovima, kanalima, mrtvajama i obalama oko Tise upravljaju u nekoj formi Vode Vojvodine, JP Komunalac, Dunav-Tisa-Dunav, Ribolovački savez Vojvodine … to se odnosi i na komplikovanu strukturu ko, kome i u kakvim uslovima izdaje dozvole za sportski ribolov, izribljavanje ribe, plovidbene dozvole, takse za čamce itd. Ono što je evidentno je da nam je reka sve zagađenija a da je ribe sve manje. Nije Bečej po tome nešto posebno specifičan jer takvo stanje je svuda na rekama u Srbiji, ali evidentno je da je najmanje, sudeći po svemu, svima u cilju da se Tisa očuva i održi za neka sledeća pokoljenja.
Sportski ribolovci uglavnom najviše ukazuju na to da je stanje alarmantno.

Ovogodišnja takmičenja sportskih ribolovaca su pokazala da je ovde kod nas na Tisi nebriga nadležnih institucija dobro uigrana sa ribokradicama koji mrežama izribljavaju Tisu (sa ili bez dozvole) i neodgovornim pojedincima koji pustoše riblji fond. Istovremeno alasi sa dozvolama za izribljavanje koje dobijaju od i uplaćuju direktno Savezu ribolovaca Vojvodine koji od toga ima priličan prihod) izvlače iz Tise na dnevnoj bazi na stotine kilograma ribe. Za one koji to rade na malo kazne koje su propisane su velike, ozbiljne, doduše i one se retko izriču. Krivci zašto ribe ima sve manje nisu „neuhvatljivi“ i uglavnom su jako dobro poznati svima (od nadležnih institucija do kupaca ribe na crno). Ovogodišnja bečejska Zlatna bućka je održana sa smanjenim brojem takmičara a održano je i Međunarodno takmičenje u sportskom ribolovu koji je prema nekim navodima bilo prilično lošeg kvaliteta jer je količina ribe koju su takmičari ulovili bila veoma mala. Prema svedočenju pojedinih učesnika tokom takmičenja ulovljena je jedna (1) riba.
Jedan od mogućih rešenja bila bi i eventualna bar privremena zabrana alasima sa dozvolama za izribljavanje da to rade mrežama, da se organizuje neka ozbiljnija i dugoročnija akcija poribljavanja pa možda čak i moratorijum na takmičenja jedno vreme da se obnovi riblji fond (bar dve do tri godine koliko je potrebano da se ciklus odrastanja mlađi odradi ) i tek nakon toga bilo bi moguće promovisati Bečej kao jednu od oaza za sportske ribolovce. Ovo što se sada događa je samo kontinuirano pustošenje koje ne može da ide u nedogled.

U svakom slučaju bilo bi preterano optimistično očekivati da Bečejski „stratezi“ u ovakvoj situaciji ako ne preuzmu odgovornost mogu da ozbiljno prave bilo kakve planove o „gradu na reci“, sa beneficijama koje to donosi. Pre svega je potrebno da se, zaista ozbiljno, pozabave time da naprave dobru strategiju manevrisanja između od gore uzurpiranih ingerencija koje država daje „upravljačima“ i nađu neki bolji način da nametnu lokalne potrebe kao prioritet. To sve moraju da urade pre nego što krenu u futurističke velike projekte sa investicijama i privredom koja je naslonjena na Tisu kao resurs.