Predstava „Porodične priče” oduševila publiku

Premijera nove predstave ansambla Večernje scene Gradskog pozorišta Bečej pod nazivom „Porodične pričeˮ održana je pred prepunom salom u petak 8. oktobra na Dan oslobođenja grada. Slučajno ili ne, ta činjenica može da se protumači i kao dobar podsticaj da nakon odgledane predstave sebi postavimo pitanja koliko smo zaista slobodni da danas ovde živimo u skladu sa svojim viđenjem života, po sopstvenim principima u skladu sa svojom prirodom u društvenim okolnostima koji nas okružuju.

Autorka teksta Biljana Srbljanović je ovu dramu napisala pre skoro 25 godina u nekom drugom (ali ne i bitno drugačijem) istorijskom kontekstu. Ta 1997. godina je, ako me pamćenje dobro služi, bila verovatno jedna od najdepresivnijih godina, neposredno posle kraha višemesečnih demonstracija, kada su konačno svi koji su želeli da se izbore za neku značajniju promenu u društvu upali u očaj i osećaj beznađa. Dve i po decenije, i još nekoliko takvih ciklusa kasnije, ovo opet zvuči i previše aktuelno i prepoznatljivo. Sudeći po svemu mi se već decenijama nalazimo u cikličnom krugu našeg lokalizovanog pakla na tom magičnom karuselu za optimiste, povlašćene i „snađeneˮ ili u destruktivnom vrtlogu za one koji to nisu.

„Porodične pričeˮ je tekst sastavljen od sedam priča, surovih, tragičnih, komičnih, naizgled banalnih i prizemnih i metaforičnih. Svaka priča ponaosob je svakodnevna, moguća i lična toliko da pravi instant vezu sa publikom, no ta veza je emotivno, uz sve komične elemente, prilično uznemiriujuća.

Pored teksta kompletan kasting, kao i pojedina rediteljska rešenja, scenografija, kostimi sve je veoma efektno ukomponovano, odlično osmišljeno. I da, odmah na početku da napišem, da je prema laičkom mišljenju autorke ovog teksta ovo sigurno i bez dvojbe najbolja predstava koju je ovaj ansambl do sada uradio.

U predstavi igraju mladi glumci Gordana Adamov, Simonida Mandić, Aleksandar Milković i Srđan Tomić. Režiser je Igor Pavlović.

Porodične priče se odvijaju na efektno osmišljenoj i izvedenoj scenografiji koja je posebno izrađena za potrebe predstave i koja predstavlja neki amalgam slomljene dečije ljuljaške i bunkera što je i direktno u skladu sa infantilnošću i agresivnim ispadima tokom „dečijih igara“ koji se odvijaju na sceni. Oponašanje stvarnosti kroz „igranje kuće“ i preslikavanje svoje lične porodične dinamike koju klinci doživljavaju u pravoj porodici moguće je istovremeno čitati na nekom trećem nivou kao kontekst u kojem se odvijaju naši životi pripadnika jednog krajnje infantilnog naroda koji već vekovima živi fetišizirajući lažne autoritete i mitske priče o sopstvenoj izuzetosti i neshvaćenosti. Ovde se u suštini odrasli igraju dece koja se „igraju kuće“ i to je u predstavi veoma efektno postignuto odabirom mladih bečejskih glumaca koji su generacijski negde između i koji su bečejskoj publici dovoljno prepoznatljivi da mogu da ih još uvek smeste na neko dečije igralište tu negde u blizini ili na scenu Majskih igara pre deceniju, dve ali su objektivno generacijski sad već odrasli dovoljno da mogu da ih zamisle i kao roditelje.
Svih sedam priča povezane su scenaristički i nema preterano jasne granice gde počinju ili prestaju pojedinačne. Zajednički su su akteri a njihove lične karakteristike, njihova prava priroda uvek na kraju svake priče izbije na površinu. Svaka priča se završava nekim drastičnim činom koji više nije deo „igreˮ. Svaka priča, jedna za drugom, uvlači i angažuje polako i gledaoce da konačno sklope sopstvenu sliku o svakom od likova na sceni ali i da istovremeno ona nalazi prolaz kod gledalaca u onolično, u definisanje ili redefinisanje sopstvenih stavova i moralnih dilema. Tokom trajanja predstave to je najčešće prvo samo emotivna reakcija jer analitičniji pristup svemu tome uslediće kasnije, posle predstave, kada se nađemo sami sa sobom. Tada sledi i interpretacija koliko je to sve što su scenarista, reditelj ili glumci na sceni nama rekli deo i naših životnih frustracija, grešaka ili kukavičluka ili naše surovosti i agresije u socijalnom životu.

U razgovoru sa Simonidom Mandić, glumicom koja u predstavi igra Nadeždu i čija je uloga veoma specifična u odnosu na ostale jer je uglavnom bazirana na pokretu i skoro u potpunosti neverbalna, saznali smo i koje je njeno viđenje ovog teksta, ove predstave, kao i sadašnjeg društvenog konteksta u kojem je ona postavljena na bečejsku scenu:
Bilo je ovih meseci veoma teško stvarati bilo šta u ovakvoj situaciji pogotovo nešto što iziskuje okupljanje većeg broja ljudi. Mi smo počeli sa procesom rada na predstavi u aprilu a onda smo imali duže pauze čitav juli, avgust. Proces je bio težak ali i veoma lep i emotivan, za mene pogotovo jer sam se vratila u svoje pozorište da radim sa svojim ljudima sa kojima sam i počela da se bavim ovim poslom. Predstava „Porodične priče“ napisana je 1997. godine. Napisala je Biljana Srbljanović i ona govori o tom vremenu u kojem je nastala. S obzirom da se nije mnogo toga promenilo danas mislim da je ovaj tekst i dalje veoma aktuelan i ja sam jako srećna i ponosna što smo bili dovoljno hrabri da radimo ovakav komad u ovom vremenu. Smatram da svako može da se pronađe u njemu jer očigledno je da kao i onda, pre dve decenije, porodica više nije funkcionalna, država takođe, tako da mislim da smo preneli vrlo snažnu poruku publici. Nadam se da će publika nastaviti da razmišlja o tome šta smo im rekli večeras. Meni lično ova uloga bila je jako dobro iskustvo, jer biti sveprisutan na sceni a da pritom nemaš skoro uopšte teksta nije lako. Bila je to čista emocija koja se tokom predstave taložila dok na kraju nije sve kulminiralo. Tokom čitave predstave to je bilo nešto što sam ja sama morala unutar sebe da doživljavam i radila sam na tome. Bilo je ovo jedno divno iskustvo i biće mi značajno i za sve sledeće predstave. Mislim da sam u ovoj predstavi shvatila što je to što još uvek nedostaje mom glumačkom biću i na čemu treba još da radim ali sam shvatila i koje su moje prednosti, mogućnosti i vrline.“ rekla nam je Simonida.

Predstavu „Porodične priče“ bečejska publika će ponovo moći da vidi već ovog vikenda (16. oktobra) a onda slede gostovanja, najpre u SNP u Novom Sadu pa dalje. Zatim će uslediiti i festivali, takmičenja na kojim im već sada možemo predvideti uspeh i dobre plasmane.