Rade Maričić – Trudom ka uspehu

Razgovor vodila Julijana Palinkaš

Njegova ljubav prema glumi rodila još dok je bio đak bečejske Gimnazije. Danas ga možemo videti kao Dejan Milić u seriji „Od jutra do sutra“ na Prvoj televiziji, a to nije njegova jedina njegova uloga. Videli smo ga u prvoj sezoni „Igre sudbine“ kao Boško Kanački na istoj televiziji i na RTS kao Srđana u seriji „Junaci našeg doba“.

Rade Maričić je za list Bečejski dani otkrio njegov put ka uspehu koji je počeo u Dramskom studiju mladih  Gradskog pozorišta u Bečeju.

• Glumom sam počeo da se bavim u drugoj godini Gimnazije. Ne znam kako se ta ljubav rodila, da li se rodila negde usput ili je to bio od početka moj put koji je samo čekao da me pronađe. Kada sam prvi put stao na scenu osetio sam da je nešto kliknu-lo, kao kada se upoznaš sa nekim i taj neko ti se odmah svidi i pomisliš da ga poznaješ mnogo duže, sa tim bih uporedio taj osećaj. Verujem da sam je odabrao da bih saznao ko sam ja zapravo i da bih bio slobodan u svojoj jedinstvenosti.

Tokom trajanja srednje škole, Maričić je glumio u mnogobrojnim pozorišnim predstavama: Sve što se hteli da znate o seksu, a niste smeli da pitate, Leons i Lena gde je dobio prvu glavnu ulogu, i druge, pa smo ga pitali da li je u nekom trenutku pomislio da odustane od glume, a on nam je otkrio šta ga je motivisalo da ne odustane.

• Iskreno, mnogo puta sam pomišljao na to da odustanem, mislim da su te vrste preispitavanja normalne i da se dešavaju češće nego što smo ih svesni, ali motivacija dolazi iz uverenja da kad nekoj viziji predaješ svu svoju dušu, ne možeš da ne uspeš.

Nakon srednje škole su usledile studije na Akademiji umetnosti, a tokom studija je takođe glumio u mnogobrojnim predstavama, od kojih je uloga u poznatom mjuziklu „Kosa“, pa smo ga zamolili da nam izdvoji svoju omiljenu.

• Veliki je broj sjajnih predstava koje sam pogledao tokom te četiri godine, ne bih mogao da izaberem omiljenu. Što se tiče mojih omiljenih procesa na Akademiji, to bi bio komad Erika Emanuela Šmita – „Mali bračni zločiniˮ.

Pošto Rade glumi i u pozorištu i na televiji pitali smo ga kakva je razlika između te dve izvedbe, na šta je on ovako odgovorio:

• Naravno, razlika je ogromna. Sa moći koju ima pozorište nijedan drugi vid glume ne može da se poredi, mada su mi snimanja podjednako draga kao i pozorišni procesi. Jedino pravilo koje se mora poštovati u svakom procesu, nebitno da li pričamo o pozorištu ili o televiziji i filmu, je da to sve bude tvoje i da bude iskreno. To je jedini način na koji se publika može povezati sa likom, kada u njegovoj sudbini ljudi prepoznaju i svoje borbe.

Pošto svako dete mašta i prati svoje uzore interesovalo nas je da li je Rade maštao o tome da glumi sa nekim poznatim  glumcem, ali on ističe da se sve odvilo reklativno brzo.

• Nisam nikad maštao o tome sa kojim bih glumcem voleo da radim jer tek kada sam upisao Akademiju sam rekao sebi ˮAha dobro, ovo je moj put„ Od mog početka bavljenja glumom do upisa Akademije je prošlo samo dve godine i tri predstave koje sam radio u tom periodu tako da je relativno kasno došao taj trenutak gde sam ja prestao da tražim sebe, i vrlo brzo su u moj život došle ozbiljnije, odraslije stvari o kojima treba misliti.

Intrigiralo nas je koliko je svaka uloga uticala na njegov život, i koliko su ga uloge promenile, a on nam je rekao sledeće:

• Sve je to baš zamršeno kada se gleda sa strane. Naravno da transformacija mora da se desi, s druge strane ne možeš da bežiš od samog sebe, niti to treba raditi. Moja iskustva su samo moja i ona kao takva su nepresušan izvor inspiracije i kreativnosti. Verujem da, na nekom podsvesnom nivou, svaka uloga koju gradim me menja, jer svaka uloga mi je došla tačno kada mi je bilo  potrebno da nešto novo naučim.

Pošto je pomenuo transformacije, zapitali smo Radeta koliko ima vremena za sebe od posla.

• Imam vremena za sebe, uvek. Vreme je nešto što jako cenim, nebitno da li je za rad ili opuštanje, volim da je samo moje i da mi ga niko ne remeti.

Mladi glumac je istakao da se društvene mreže kose sa čuvanjem vremena i zdravlja, pa zato na internetu ne deli mnogo svog privatnog života.

• Kada gledam ljude koji sate provode na internetu, oni mi deluju kao da su na sedativima, to je i namena te baražne vatre informacija sa kojima se upoznajemo iznova i iznova kada otključamo telefon. To i možete videti u ljudima danas, koliko im je teško da se bore sa svojim demonima jer u svakom trenutku imaju savršen beg od svih problema i to je pogubno, kako za pojedinca, samim tim i za društvo.

Iskoristili smo priliku da mu postavimo pitanje da li se zbog profesije nečeg odrekao, pa se dotakao ciljeva.

• Ne mislim da nečega čovek treba da se odriče. Ako imam određeni cilj i imam jasan put ka ostvarenju tog cilja, ono što treba da bude tu – biće, ono nebitno će otpasti. Ja to ne bih nazvao žrtvom, već sazrevanjem i menjanjem prioriteta u životu.

Za kraj, poručio je poruku čitaocima Bečejskih dana lepu poruku dana.

• Svima bih poručio ono što sam i samom sebi bezbroj puta rekao – Radi kao da je nemoguće da ne uspeš.