Шлајз – културно историјски драгуљ Бечеја

Стара бродска преводница код Бечеја или популарни „Шлајз“ је споменик техничке културе и представља део система Великог Бачког канала (првобитно се звао канал „Франц Јозеф”, а након Првог светског рата и канал „ краљ Петар I”). Канал је копан у периоду 1793–1802. године, а идејни творац овог пројекта био је угарски племић и инжењер Јожеф Киш и његов брат Габор. После изградње био је први вештачки пловни пут у Европи, који је истовремено служио и за мелиорацију. Њиме се превозила дрвна грађа из Ердеља у средњу Европу, као и друга природна богатства и сировине. Великим Бачким каналом све до 1870. године управљао је аустријски ерар, а од те године до 1941. приватно акционарско друштво, уз већинско учешће енглеског капитала од 72%.
Првобитно је планирано да овај пловни пут иде од Моноштора (касније од Бездана) до Бачког Градишта где је изграђена преводница (њени остаци могу се видети и данас). То је функционисало све док половином XIX века (1859. и 1863. године) није регулисан ток реке Тисе код Бечеја. Пошто из техничких разлога није било изводљиво продужити канал до новог тока реке, одлучено је да улив код Бачког Градишта буде премештен у Бечеј. Тај задатак је поверен некадашњем генералу у Гарибалдијевој војсци, Иштвану Тиру, који је за овај пројекат ангажовао предузеће из Милана на чијем је челу био инжењер Caramora Victor. Тада је вероварно ангажован и млади инжењера Алберта Хајнц, који ће касније постати и технички директор канала. Шлајз код Бечеја је грађен у периоду од 1895. до 1899. године и након завршета је представљао право технолошко чудо свога времена. Састојао се од три капије постављене једна за другом, од којих су до данас две сачуване. Капије су грађене од чврстог материјала на којима су постављене решеткасте челичне конструкције. Ширина шлајза је 16 метара, дужина 70 метара и представља највећи устав на каналу (од укупно 14). У почетку су капије шлајза покретане ручно (путем воловске, коњске и људске снаге), да би потом у непосредној близини преводнице била изграђена и турбина са електричном централом на једносмерну струју (1903. године). То је била прва таква грађевина у Европи и многи инжењери из Европе су долазили да је проучавају. Постоји чак податак да је и Јапан послао делегацију стручњака у Бечеј, да изучава ову импозантну грађевину.
Добијена снага из бечејске хидроцентрале је кориштена и за покретање неколико стројева мање радионице за поправку бродова. Касније, пошто је остало још довољно енергије, изграђена је и пилана Јожефа Фројнда у којој је сечено дрво за потребе одржавања каналских објеката. Према сачуваној пројектној документацији види се да је турбинско постројење било смештено у зиданој приземној кућици, основе у облику слова Г, над којом је био кров на две воде покривен бибер црепом. Ова кућица је била на левој обали канала, у непосредној близини ушћа у Тису. Седамдесетих година прошлог века био је организован архитектонски конкурс за изградњу спомен обележја страдалим грађанима Бечеја током рације 1942. године, чија су тела бацана под лед на том месту. Приликом изградње спомен обележја према првонаграђеном раду, постојећи објекат турбине је узидан и данас се налази испод комплекса. Чак је и део јавне расвете био повезан на турбину, па је Бечеј међу првим градовима у Војводини добио електрично улично осветљење.
Након смрти Иштвана Тира 1908. године, шлајз ће понети његово име и вршиће своју намену све до 1975. године, када је у непосредној близини прорадила нова преводница. Осамдесетих година прошлог века, Покрајински завод за заштиту споменика културе, забетонирао је једну од капија, како би се контролисао проток воде из канала у реку, а 1993. године објекат је проглашен за споменик културе од изузетног значаја. Код старијих Бечејаца шлајз је и асоцијација на ватерполо, јер су прве утакмице у овом спорту игране између две капије.
И поред свих података са којима располажемо, код Бечејаца, па и шире, одржало се предање о томе да је пројекат шлајза потекао из радионице чувеног Александра Гистава Ајфела, па чак и да га је сам Ајфел пројектовао. Такође, многи људи причају да је и зграда на централном градском тргу, данашња Адико банка, „Ајфелова кућа“ и да је сам Ајфел ту живео један период. Истина је, наиме, да је ово велелепно здање припадало породици Апфел и да је подигнута у периоду између 1917 – 1922. године. Пре ње се ту налазила приземна кућа, која је била у власништву породице Дорословачки. Вероватно је сличност у презименима довело до заблуде, прво локално становништво, а потом и друге. Пошто не постоје историјске чињенице које би могле да поткрепе горе наведене тврдње, ово веровање остаје само локални мит и евентуално жеља да се Бечеј стави на светску мапу.
Немања Карапанџић