Svojom glavom: „I GALILEJA SU OSPORAVALI…“

Autor: Ivan Kovač

Sateran u ćošak tokom rasprave, šarlatan ponekad pribegava podmetačkom upoređenju kako su i toliki velikani bili ismevani, osporavani, čak i proganjani zbog svojih ideja. Poteže se i prigodno mudrovanje da „svaka istina prolazi kroz tri faze: u prvoj je ismejana, zatim joj se žestoko protive, da bi konačno bila prihvaćena kao očigledna.» I zaista, mnogi (ne svi!) znameniti umovi su isprva bili osporavani, da bi im tek naknadno, neretko i posthumno priznali zasluge. Sklonost da se odbace novi dokazi ili saznanja, s obzirom da oponiraju dotad prihvaćenim uverenjima, teorijama i paradigmama, nazvana je Semelvajsov refleks po lekaru Ignacu Semelvajsu čije je uvide medicinski establišment dugo ignorisao, kritikovao i ismevao. Ukoliko se iznesu svi potrebni dokazi u prilog neke teze, čak i radikalno nove, upravo revolucionarne, opiranje tu ne predstavlja ništa drugo nego zadrtost (baš poput onih budalas tih lekara koji su tvrdoglavili kako će „radije grešiti sa Galenom nego biti u pravu sa Harvijem“). Ukoliko se pak predoče tek pojedini dokazi, teza tada može postati interesantna, vredna daljeg istraživanja, ali se svejedno ne može očekivati da se uzme tek na veru (i tu ne menja ništa ako se kasnije ispostavi da je bila tačna). Posebno se ne može očekivati da se teza slepo prihvati kada se, kao što to obično biva sa šarlatanima, ne pruži nikakvo racionalno potkrepljenje, već se „neshvaćeni genije“ pozove na „intuiciju“, na „unutrašnji glas“, na „osećaj u stomaku“, da „naprosto zna“. Za razliku od šarlatana koji se pozivaju na njegov i slične primere osporavanih velikana,  Galilej je pružio dokaze (heliocentričnog modela) koje je svaki naučnik mogao bez poteškoća empirijski proveriti. Naime, bez proverljivih dokaza svako može braniti kojekakve izmišljotine, budalaštine, pa i same sumanutosti. Da parafraziram Karla Segana, smejali su se Kolumbu, smejali su se braći Rajt, ali su se smejali i klovnu Bozou!