Својом главом: Меша, кемтрејлси и вулкански тунели у Бечеју?! – Ипак, не.

Секција „Својом главом“ бечејских средњошколаца је претходних дана осмислила и извела малу добронамерну подвалу у покушају да испита степен медијске писмености суграђана. Завртели смо три приче у више локалних група на Фејсбуку:

1. Причу о такозваним кемтрејлсима тј. белим траговима хемијских или биолошких агенаса, управо отрова које авиони наводно распршују изнад нас: не само да научна заједница консензусом одбацује ову наивну теорију завере – „кемтрејлси“ су напросто контрејлси тј. кондензациони трагови – већ је и фотографија о којој је реч вишеструко фотошопирана (изворну фотографију је лако пронаћи на интернету). Коментар којим смо испратили фотографију представља зб(и)рку класичних подметачина, неодговорних, сасвим неутемељених застрашивања и других „аргумената“ заговорника кемтрејлс завере које смо сакупили на друштвеним мрежама током истраживања;
2. Причу о посети књижевника Селимовића Бечеју 1967: мешавином тачних и потпуно измишљених података креирали смо питку лаж која се ослања на локалпатриотске емоције;
3. Причу о вулканским пећинама-тунелима испод Бечеја: фото манипулацијама смо покушали да „продамо“ причу о наводним геолошким истраживањима мреже тунела испод Бечеја све то сензационалистички увезавши са ерупцијом „Бачког вулкана“ 1968. године.

Морамо рећи да нам подвала није открила ништа ново, почетне претпоставке су се углавном потврдиле. На прве две приче десетине људи је „насело“ и некритички прихватило сервиране измишљотине. Штавише, прича о кемтрејлсима је објављена са профила на коме јасно пише да је лажан и да је направљен у циљу истраживања лажних вести. Било је много „свиђања“, „дељења“ и коментара, док је трећа прича на срећу људима ипак изгледала превише сулудо да би јој поклонили поверење. Осим играња на карту емоција и такозване пристрасности потврђивања (склоност да видимо и прихватимо ствари са којима се већ слажемо, односно да не видимо и унапред одбацимо ствари са којима се не слажемо), успешност подвале је изискивала и интелектуалну немарност, лењост, али и слабости у медијској писмености испитаника. Чини се да нема довољно свести о необавезности стандарда који важе на друштвеним мрежама, односно широких могућности злоупотребе.

У околностима експлозије информација којој смо изложени неопходно је бити опрезан: проценити да ли извор заслужује наше поверење, запитати се да ли вест/информација делује целовито тј. да ли нешто недостаје, да ли неко може имати посебан интерес да је пласира, да ли „гађа“ емоције. Зато је паметно вести не прослеђивати даље без провере, посебно уколико постоји сумња, а тада је потребно или се уздржати и сачекати друге, независне потврде, или се упустити у проверу аутентичности садржаја. То нарочито треба имати у виду када је вест/информација изразито занимљива (наслов често садржи речи „скандалозно“, „шокантно“ итд). Напросто, за Фејсбук и друге друштвене мреже заиста стоји духовита констатација једног корисника – у жучној расправи око избора за једну књижевну награду, након коментара „Срам вас било! Ко је вас овластио да будете књижевни критичар?!, он је одговорио: „Госпоџо, ово је фејсбук, могу да будем и нуклеарни физичар ако хоћу!“

Јован Калмар, Мирослава Егић, Немања Вицо, Леон Штевин, Теодора Здравковић