Да ли је у медијима приказана права слика о младима?

Чињеница је да људи уопште немају лепо мишљење о медијима, али сматрам да итекако имају велики утицај на људски живот а да ни ми нисмо свесни тога.
У Бечеју имамо доста организација које се баве питањима које муче младе и њих стављају на прво место, има их и у дугим местима не кажем… Али ипак слика о младима на крају буде оцрњена.
Зашто имам утисак да је то тако?
Кад упалимо телевизор, на јавној телевизији више се о младима говори у негативном контексту и та вест дуже кружи у јавности него нешто позитивно.
Ево узећу пример насиља. Појављу се приче како су се потукле младе особе у школи.
Океј о томе треба јавно причати јер је насиље било каквог облика неприхватљиво. Наравно то се треба спречити нико то не оспорава.
Проблем јесте да се позитивни примери јако тешко могу пронаћи.
Зашто?
Један од разлога јесте да на интернету кружи мноштво информација сваки дан. Просто је немогуће приметити их све. Ипак упечатљивије су ствари и ситуације о којима се више прича јер тада постоји већа шанса да вест стигне до нас.
Последња позитивна ствар о којој се говорило на националној телевизији и вртело се пар пута на дан јесте прича о средњошкољки која је отворила свој ресторан.
Ипак кад се говори о младима у већини случајева се деси нешто лоше. Причамо како би се то могло решити.
У реду све то стоји. Мора се причати о томе.
У чему је онда проблем, питате се?
О младима се ствара лоша слика.
Испада да су млади искључиво незаитересовани за било шта у животу.
Насилни.
Да немају добре прилике овде у Србији.
И неће их имати уколико се садржај на глобалном нивоу не промени.
Нико неће бити мотивисан ако нема вољу, ако се говори да смо лењи, да само буљимо у телефон…
Прво сви треба да прихвате чињеницу да је технологија данас кључни део нашег живота, и не само зато што ми желимо да проведемо сате и сате близу екрана.
Технологија је данас постала као прозор у свет, и не мора нужно да буде нешто лоше.
Биће, уколико друштво каже да је то тако.
Зашто не бисмо мотивисали младе говорећи о неким успесима?
Размишљајући овако, и млади а и старији имаће приближнију слику реалности.
Неће се само говорити о лошим стварима.
Биће речи и о нечему позитивном, као што то раде наши локални медији.
То је исто тако као кад величате неку познату личност.
Ко каже да тај неко не греши?
Велика је вероватноћа да и он/а има мане, само што се о њима мање говори, па ми као сваки други читалац немамо појма о томе.
Све је ствар фокуса, онога на шта ми обраћамо пажњу.
Није свет ни црн, а није ни ружичаст.
У добром има мрвица зла, у лошем мрвица доброг, заједно праве баланс у свету.
Можда не би било лоше да ми пронађемо тај баланс.
Тако ће свако бити срећан у овом не тако савршеном свету.