„Dok čekamo Godoa“ u Gradskom pozorištu Bečej

U subotu, 23. februara, na sceni Gradskog pozorišta će biti izvedena predstava „Dok čekamo Godoa“ u režiji Vukašina Ranđelovića i produkciji novosadske pozorišne trupe „Otelotvorenje“. Predstava je imala premijeru prošle godine u Srpskom narodnom pozorištu, gde se igrala cele sezone.

Predstava počinje u 20 časova, a ulaznice koštaju 250 dinara. Rezervacije i informacije: 021 6915-336 pozoristebecej@gmail.com

Igraju:

Vladimir – Peđa Marjanović

Estragon – Aljoša Đidić

Poco – Miloš Lazić

Srećko – Vukašin Ranđelović

Dečak – Stefan Beronja

Prošle godine predstava je osvojila „Zlatni list“ za najbolje ostvarenje trećeg Jesenjeg pozorišnog Kustendorfa, jednoglasnom odlukom žirija, u sastavu glumica Anica Dobra, reditelj Nikita Milivojević i dramska spisateljica  Maja Todorović.

„Vrlo autentična, zanimljiva, duhovita i emotivna predstava, kojom vlada talentovan, kompaktan i ujednačen glumački ansambl i uspeva da jednu inače ne tako jednostavnu dramu prilagodi svojoj generaciji i ponudi novo promišljanje teksta.“ – obrazložio je žiri.

Izvor: sajt Gradskog pozorišta

Reč reditelja: Demistifikujući predrasude vezane za samo delo, razotkrivajući naizgled besmislene situacije i ulazeći u svet apsurda uočili smo koliko je, isti, sveopšte prisutan danas i ovde. Ne određujući tačno mesto i vreme dešavanja, omogućili smo sebi da dopremo do suštine onoga čime se pisac bavio u delu – nestalnošću ljudskog duha. Živeći i stvarajući u svetu punom kontradiktornosti mi uporno tragamo za pravim odgovorima, imamo grozničavu potrebu za njima. Beket pruža najiskreniji odgovor – pravog odgovora nema. On svojim delom čini da se zapitamo nad svojim postojanjem i uočimo koliko smo prolazni, na jedan veoma tragikomičan način, da objašnjenja za pojmove kao što su sloboda, vreme, svrha, istina, ljubav mogu biti isključivo lični i za svaku osobu drugačiji. Beket čini da pogledamo dalje i šire, ne u budućnost, već sada i ovde. Vreme se nikada neće zaustaviti, noć će neizostavno pasti, na nama je odluka hoćemo li dati odgovor i učiniti nešto dok nam se pruža prilika ili ćemo naći dovoljno dobar izgovor za strah od potencijalnog neuspeha i čekati. Nisu ni primetili da su sa puta istinskog života neosetno prebačeni na mrtvi kolosek čekanja bez kraja i cilja. Ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje. – Vukašin Panđelović