Чудовишни су путеви господњи
Серијал, Свет без богова (13)
Као што можете приметити – жив сам! Међутим, иако се на мој изазов (да ме погоди гром, стрефи инфаркт итд) ниједан од богова (до сада!) није одазвао, то још не значи да богови не постоје. Уопште, тврдњу да бог постоји немогуће је дефинитивно оспорити. Управо на ту карту игра тзв. argumentum ad ignorantiam – позивање на незнање. Наиме, аргумент тврди да бог постоји напросто зато што супротно није доказано! Јасно, апсолутних доказа божијег непостојања заиста нема – међутим, агностицизам који у серијалу заговарам ипак не подразумева фифти-фифти позицију, да су, дакле, шансе да бог постоји и да не постоји подједнаке. Надам се да серијал показује да је могућност да има бога неупоредивно мања од оне да бога нема! Уосталом, као што се то први наругао филозоф и математичар Бертранд Расел, овим „доказом“ је могуће одбранити и религију чајника, јер исто тако нико не може оборити догму да мајушни, телескопима невидљив, керамички чајник орбитира око Земље, а још када се вери у летећи чајник придода мноштво древних, „светих“ књига, затим свечане чајослужбе које се приређују сваке недеље, као и систематско научавање деце о небеском чајнику који управља нашим животима – тада имамо и праву правцату религију чајника! Савремене верзије Раселове спрдње на рачун тзв. доказа из незнања јесу религија невидљивог ружичастог једнорога и религија летећег шпагети чудовишта (пастафаријанства) које се такође не могу дефинитивно оспорити.
Расел, међутим, тврди, а толики се скептици и атеисти са њим слажу, да је на верницима да докажу постојање бога, а не на опонентима да доказују супротно. Премда је манир да терет доказивања почива на ономе ко износи тврдњу заиста смислен – јер зашто би, рецимо, научници били дужни да доказују да вештице, гремлини и Деда Мраз не постоје?! – ипак је вера у бога толико присутна, толико утицајна, при чему тај утицај наравно најчешће није благотворан, да пребацивање лопте у туђе, теистичко двориште представља самозадовољно скрштање или управо пилатовско прање руку. На крају крајева, и сами атеисти износе тврдњу да бог не постоји, па сходно поменутом маниру ваља то и да доказују. Обе, дакле, стране би требало да износе доказе! А иако многи атеисти хистерично одбијају да тврде како „верују да бог не постоји“ већ напросто да „не верују да бог постоји“, остаје свеједно чињеница да и атеисти и верници тек верују, да су само уверени, јер нема коначног доказа за једно или за друго, при чему је, да поновим, атеистичко веровање ипак неупоредиво заснованије од теистичког.
Уосталом, околност да ме вишње силе (још!) нису позвале себи „на истину“, упркос богохулног изазова од пре две недеље и нимало богоугодних писанија, може се тумачити и тиме што вера обично рачуна на слободу човекову, слободу да згреши, али и да се поправи, покаје. Управо је слобода избора и најјачи аргумент теодицеје тј. оправдања бога с обзиром на постојање зла у свету. Још се старогрчком филозофу Епикуру приписује дефинисање овог парадокса: „Ако бог хоће да спречи зло, али не може, онда он није свемоћан. Ако може, али неће онда је он зао. Ако бог може и хоће да га спречи, зашто зло и даље постоји? Ако он не може и неће да спречи зло, зашто га називамо богом?“ Филозоф Лајбниц је покушао да понуди богооправдање тврдећи да је ово ипак „најбољи од свих могућих светова“! Просветитељ Волтер га је због будаластог оптимизма поштено исмејао у роману „Кандид“ размишљајући да „ако је ово најбољи од свих могућих светова, какви ли су тек онда остали?“ Заклети мргуд Шопенхауер је, међутим, категоричан: „Ово је најгори од свих могућих светова!“, док се писац Олдос Хаксли на истом трагу пита није ли „можда овај свет пакао неке друге планете“. – Па зар толика зла овога света нису очигледна, сви ти земљотреси и поплаве, смртоносне болести, геноциди итд?! Ипак, Лајбниц потеже различите аргументе којима настоји оправдати присуство зла. Целина-део: оно што је у појединостима зло, у целини се може показати као добро (лечење је зло, нпр. вађење зуба, јер наноси бол, али је у целини, својом сврхом, добро). Контраст: да није зла, ни добро се не би могло истицати, нити одредити. Релативна мера: мање зло је добро у односу на веће зло (на изборима обично између два зла бирамо мање). Мотив за усавршавање: зло може бити подстицај за напредак (патња нас гради, развија, кроз њу сазревамо). С овим последњим у вези је позната тврдња да нам „бог ставља на леђа тачно онолико терета колико можемо понети“. Нема сумње, каткад нас невоље, различите препреке уистину мотивишу да дамо све од себе, да покажемо храброст, стрпљење, саосећање итд. На који начин, међутим, терет неизлечивог, смртоносног тумора на мозгу који добије неко дете уопште може бити носив?! Или, зар је покољ у Сребреници напросто био изврсна прилика за жртве да покажу веру, одлучност, достојанственост, а за крвнике да се предомисле и покају?! Мудровања да су рђаве ствари које нас у овом животу сналазе само последица онога што смо чинили у претходном тј. разноразна паламуђења о карми, сасвим су грозна, будући да сугеришу да је сва патња заслужена. – Отуд је рецимо споменути малишан на умору у прошлом животу вероватно био силоватељ, паликућа и убица, па је и саосећање ту излишно, чак недолично. Концепт карме је осим тога и контрадикторан јер, на пример, и жртву малог силоватеља схвата тек као некадашњег злочинца, који се на тај начин искупљује, а чија је жртва, опет, само бивши злотвор, и тако у апсурдни бескрај! Ипак, ова је бесмислица мање грозоморна од оне старозаветне о проклетству и наслеђивању кривице коју илуструје и следећи навод из Пете књиге Мојсијеве: „Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који на синовима походим безакоња отаца њихових до трећег и до четвртог колена, оних који мрзе на ме.“
Лајбницу је међутим најјачи аргумент богооправдања управо већ споменута слобода избора. Наиме, бог је свакако могао створити свет у коме не би било зла, али такав свет не би био „најбољи од свих могућих светова“. Слобода воље је највеће добро, неприкосновено, а у свету без икаквих зала ње напросто не би могло бити. И, заиста, шта је човек без слободе избора? – Додуше, инсистирање вере на слободи није мотивисано искључиво истицањем достојанства, човекове суштине, већ и тиме да нас једино уз чињеницу слободне воље црква може непрекидно држати у шаци, окривљивати, страшећи нас позивањем на одговорност које нас чека на страшном суду. Било како било, ако и може како-тако оправдати присуство моралног зла у свету, дакле људских злодела, овај аргумент ипак оставља необјашњеним постојање природног зла тј. болештина, непогода, несрећа итд?! Зар, уосталом, и сама идеја да нам божанство може дати слободу воље није суштински проблематична? На крају, као што је у претходном тексту дискутовано, како помирити божије свезнање и човекову слободу воље?!
Верник, међутим, на сваки сличан приговор одмахује руком потежући џокер да су „чудни путеви господњи“! Истина, могуће је да смо ми само мрави који не контају ништа, који само главињају унаоколо и уплићу се у неразрешиве загонетке, а да једино онај ко их посматра одозго види читаву слику и схвата све. Вуди Ален у том смислу каже „Ако бог постоји, надам се да има добро оправдање”. Мале су, додуше, шансе да бог уопште постоји, посебно онакав како се уобичајено замишља (филозоф и лингвиста Ноам Чомски примећује да се „религија темељи на идеји да је бог имбецил“), али може бити да ипак постоји, а можда и у рукаву буде имао некаквог оправдања за све ово зло. Међутим, чак и да је тако, шта може остати од нашег достојанства, уопште човештва, ако се у питањима морала напросто послушнички повинујемо другом, па био то и сам бог?! Ја могу да не капирам законе физике, то неће нимало наштетити реченом достојанству, при том је чак и разумно веровати на реч ауторитетима из научне заједнице. Морална питања, напротив, представљају једну од кључних ствари које одређују сваког човека као појединца, и на њих нико уместо нас самих не може дати одговор, ако већ мислимо бити зреле, аутентичне јединке. Уосталом, морал није нешто што се тек открива попут физичких законитости – морал се ствара!
У следећем делу бавим се преосталим „доказима“ за постојање бога.
Амин.
Иван Ковач