Да ли бацате храну?

Бацање хране није нешто што се догађа само у Србији, то је глобална епидемија. Према извештају Уједињених нација, једна особа у просеку годишње баци 83 килограма хране. Једна трећина хране која се произведе у свету сваке године, што је око 1.3 милијарде тона, буде бачено, а то је и више него довољно да сви гладни у свету буду нахрањени. Притом не само да улудо трошимо ресурсе за производњу те хране бацањем и стварањем смећа том баченом храном загађујемо и природну средину јер када доспе на депоније на којима трули и распада се, испушта метан, а то је један од најопаснијих гасова са ефектом стаклене баште.

Сваке године се у Србији баци готово 247.000 тона хране, што је, посматрано на дневном нивоу чак 676 тона, показала је анализа првог званичног истраживања о бацању хране у домаћинствима у Србији, коју је урадио Центар за унапређење животне средине.  Свако од нас, дакле целокупно становништво без обзира на узраст, баци око 35 килограма хране годишње. Четворочлана породица годишње изгуби 140 килограма хране, односно 40.000 динара, навео је Центар за унапређење животне средине.

Највише се баца хлеб (10,18 килограма), затим месо (7,18 кг) и млеко (6,74 кг), а најмање воће (5,7 кг) и поврће (5,33 кг). Храну бацамо из много разлога – зато што нам се поквари (67 одсто), затим зато што ми лично или чланови домаћинства не желе да једу стару храну (17 одсто) или мислимо да није безбедна (11 одсто) – али пре свега зато што нам се може.

„Храна у Србији се баца јер нисмо склони економичности, иако је у нашој земљи лошији стандард него у неким другим земљама. Сматрам да треба радити на свести и едукацији људи како би се избегли сви аспекти који доводе до тога да имамо вишкове, а да с друге стране имамо много оних који су на рубу егзистенције. Разлике и осцилације у нашим слојевима друштва доводе до тогаˮ. – каже Катарина Жигић Благојевић, извршна директорка Банке хране Београд. Она додаје да се ту убрајају и недовољно организован систем за рециклажу хране, као и плаћање ПДВ на храну која се поклања. Такође, храна која није фабрички упакована, односно она која се направи у ресторанима и мензама не може да се проследи онима којима је потребна, већ иде на депоније.

Поред тога добар део хране се баци и због тога што законом о безбедности хране нису регулисани рокови употребе хране. Ово се наравно не односи на робу која је свакако кварљива као што су нпр. млечни производи него на намирнице попут пиринча, пасуља који свакако могу и дуже да стоје од назначених датума употребљивости. Та храна која је потпуно исправна према садашњим прописима мора бити уништена. То је оно што „излази“ из маркета. Већина већих трговинских ланаца кажу да им је јефтиније да храну баце него да за „остатке“ које би некоме дали или поклонили плаћају ПДВ, ретке су компаније који ће пристати на овај додатни трошак чисто из идеје да буду друштвено одговорни.

Ипак и сами грађани су са храном, у држави у којој је становништво веома сиромашно и где се за храну у већини домаћинстава троши највећи део кућног буџета, прилично бахати. У скоро половини домаћинстава храна се баца због тога што се скувало превише и нагомилали су се остаци. У нешто мање случајева храна се баца због тога што се покварила (44,6%), због истека рока трајања прехрамбених артикала (40,2%), и због тога што је заборављена у фрижидеру/замрзивачу (17,3%).

Размислите следећи пут кад празните фрижидер да ли је та храна могла некоме од ваших комшија да помогне, поделите са њима, то је неједноставнији и најнепосреднији начин, а ако немате комшије распитајте се код наших локалних хуманитарних организација да ли је неком та храна потребна.