Градско позориште Бечеј: Премијера представе „Аги и Ема“

У Градском позоришту Бечеј одржана је премијера дечије представе „Аги и Ема“ чији је предложак роман Игора Коларова, текст је драматизовала Мина Петрић, представу је режирала Соња Петровић. Улоге Агија, Еме и родитеља у представи глуме Срђан Кнер, Симонида Мандић, Анета Туцаков и Растко Мићић.

„Аги и Ема“ је условно речено дечија представа која носи много озбиљнију поруку за све генерације. Ансамбл бечејског позоришта је успео скоро немогуће да текст који је у свом изворном облику скоро поетски роман постави на сцену као динамичну игру која има елементе и комедије и драме али и маштовите луткарске илузије чиме је на најбољи начин урађена посвета овом изузетном делу дечије књижевности. Већ након првог извођења било је јасно да ће ова представа имати добар одзив, како код локалне публике тако и у некој непосредној будућности када почну фестивали, такмичења и гостовања у другим срединама. Глумци Градског позоришта, редитељка као и остатак ансамбла како каже Срђан Кнер (Аги) „урадили су добар посао“.

• Пре него што смо почели да радимо на представи ја нисам читао роман и када су ме позвали да играм Агија прочитао сам га и схватио колико је роман прелеп. Сад мислим да смо урадили добру поставку овог текста. Ово је прича која је веома важна и за децу али и за родитеље, то је прича о вршњачком насиљу о томе како се родитељи данас често опходе према деци, колико су деца данас занемарена. Поред тога ово је једна прелепа прича како један дечак у својом машти превазилази све своје проблеме на које наилази. То је за децу и порука охрабрења да све може да се преброди. Моја улога у овој представи је улога Агија и морам признати да ми није било лако овог пута да тако на рез ускачем из једне емоције у другу јер доста брзо се мењају сцене, врло су кратке и динамичне.- рекао је Срђан Кнер након премијере.

Након премијере, још увек под утиском успели смо да урадимо и кратак разговор са редитељком представе Соњом Петровић.

Одакле идеја да радите представу по књизи Игора Коларова?

• Идеја да радимо на овом роману је дошла скоро спонтано. Некако у исто време смо и директор позоришта и ја пожелели да радимо на томе. Здравко Петровић, као професор књижевности који се разуме и прати дечију књижевност, је изразио жељу да то буде баш овде на овој сцени. Драматизацију романа урадила је Мина Петрић, млада и веома талентована драматуршкиња. Игор Коларов пише нешто сличније поезији него прози, поетично, има јако мало драмских елемената које за поставку на сцену могу да се искористе и зато мислим да је она то веома успешно урадила. Оно што је различито у односу на роман, различито у смислу читања, тумачења, јесте да је код нас Ема дефинитивно имагинарни лик док би се када је реч о роману могло полемисати о томе. Ми смо одлучили се да она буде плод његове маште јер је у питању један креативан дечак који сам себи помаже да преброди најтеже проблеме са којима се сусреће у свом детињству.

Која је порука ове представе и за кога?

• Ми шаљемо поруку овом представом у неку руку двосмерно, један смер је ка деци а други ка родитељима. Ка деци је управо то да својом маштом и својим прихватањем себе и своје зачудности тј. онога што их чини другачијима, аутентичнијима од масе, да то могу да претворе у своју  предност и да буду срећни. Ова представа говори о једном дечаку који различитим средствима успева да се избори са својом аутентичношћу. Порука деци је да прихвате себе, да прихвате да могу бити другачији. Порука родитељима је да децу неће задовољити ни таблети ни играчке ни било шта друго него само они сами, њихово време проведено са њима, да цене и поштују дечији простор одрастања, њихову машту, њихове идеје, да се и сами подсете да су и они некада  били дете и да се понекад заједно са њима врате поново у тај свет маште.

Шта очекујете даље када је ова представа у питању?

• Ја очекујем и надам се да ће се ова представа играти и мислим да је то веома важно јер ово је и лектира за пети разред. Мислим да ће деца желети да погледају ову представу али бих волела да се игра што више баш због те поруке коју шаље. Мислим да позориште за децу и младе на најсуптилнији начин може да помогне деци у одрастању више него нека друга дисциплина јер на најнепосреднији начин им скреће пажњу на неке веома важне теме у животу.

Када је у питању редитељски поступак представа има и веома ефектне луткарске елементе, неколико речи о томе …

• Представа се служи тзв. театром објеката који је негде у правцу савременог луткарства. Код нас, на жалост, не постоји стручан кадар за луткаре јер на академијама немамо те смерове. Театар објеката је негде најближи мост за долажење до анимације лутке али и нешто што прати савремене светске трендове луткарства. Поред тога и за децу у публици је ово важно јер скреће пажњу на то да било шта може бити играчка, може бити „лутка“, да деца са било чим што имају око себе могу да се заиграју и да предмети могу да постану нови ликови. Мислим да представа на тај начин добије и едукативни и уметнички карактер. Одлучили смо се баш за театар објеката јер управо је Аги успео да створи свет око себе од објеката а не од играчака и ствари којим су га затрпавали родитељи.

Судећи по овој представи добро сарађујете са бечејским ансамблом…

• Што се тиче ансамбла, Градско позориште Бечеј негује и афирмише младе глумце и то младе глумце из Бечеја и мислим да је то веома важно на локалном нивоу и добро дугорочно усмерено. Мислим да је то један велики подухват овог позоришта и мислим да су ту глумци као што су и Симонида и Срђан и Анета а сада и Растко, који се сада први пут придружио ансамблу, неко ко ће заједно расти, заједно стварати и ако се размишља у том смеру и ради на овакав начин да ће за десетак година Градско позориште Бечеј моћи да парира неким много већим позориштима у земљи без проблема.