Друштво

Има ли хомеопатија смисла? – истраживање секције „Својом главом“ бечејских средњошколаца

Законом о здравственој заштити из 2005. у Србији је званично призната алтернативна медицина. Укупно 13 метода и поступака је уведено у систем (акупунктура, макробиотика, реики, хомеопатија итд). Иако се овим техникама могу бавити искључиво здравствени радници са важећом лиценцом и уз сагласност министарства, усвајање закона је значило и својеврстан пут у шарлатанство.

Према нашим сазнањима у Бечеју ради двоје хомеопата, у овдашњим апотекама се могу купити хомеопатски препарати, док је Нови Сад најближи центар у коме постоји низ хомеопатских ординација и специјализованих апотека.

Нема тачних података колико људи у Србији се лечи хомеопатијом, док у свету према неким проценама више од 200 милиона људи на дневној бази користи хомеопатију (Индија је ту водећа).

Хомеопатију је основао лекар Самуел Ханеман (Samuel Hah-nemann) крајем 18. века, у време када је званична медицина подразумевала бруталне и махом неучинковите методе. С обзиром на своју нешкодљивост, хомеопатија је тада представљала позитивну новину. Основа хомеопатије је принцип „слично сличним“ – наиме, болест се лечи малим дозама супстанци које би код здравих особа изазвале симптоме те исте болести. Дакле, за разлику од класичне медицине у којој важи принцип „супротно супротним“, хомеопате заговарају начело „клин се клином избија“ па рецимо код повишене температуре преписују средства која код здравог човека управо подижу температуру. Такође, хомеопатија се заснива на разређивању активне супстанце у води, чак толиким разређивањима да напослетку у препарату не преостане нити један једини молекул првобитног лека. То, међутим, не представља проблем, јер вода има способност да памти. Штавише, уколико је раствор разблаженији, утолико има јачи ефекат, а да би уопште дошло до „енергизовања“, до активирања „виталне силе“ лека потребно је да се промућка на посебан начин. Ипак, а то не спори ни наш саговорник хомеопата Ференц Сечеди (Szecsődi Ferenc), наведени принципи на којима се заснива хомеопатија нису научно доказани. Ми бисмо чак могли рећи да је ту реч о метафизичким, управо магијским принципима.

„Верујем својим очима!“
У намери да проверимо своје сумње у вези са хомеопатијом као легитимним медицинским поступком обратили смо се су-грађанину Ференцу Сечедију, од кога нисмо могли наћи бољег саговорника. Наиме, Сечеди се бави како хуманом тако и ветеринарском хомеопатијом, предавач је у школама хомеопатије и аутор различитих публикација и уџбеника из ове области, а по занимању је дипломирани ветеринар, што смо узели као битну претпоставку његове објективности.

– Како то да сте уопште кренули да се бавите хомеопатијом?

„Пре 12 година мој колега ветеринар ми је говорио о хомеопатији, убеђивао ме је да
увећава ефикасност лечења животиња. Био сам велики скептик, али он је био упоран. На крају сам му рекао да ми донесе хомеопатски препарат – баш тада је било проблема са проливом телади – и ако тај лек буде деловао, ја ћу прихватити хомеопатију, јер ја верујем својим очима. Дао сам теладима хомеопатски лек подофилум (podophyllum) и у року од 24 сата се зауставио пролив, који сам иначе лечио три дана антибиотицима. То ми је био доказ. Потом сам прочитао Ханеманову књигу „Органон – уметност лечења“ и схватио филозофију хомеопатије: ако је животна сила у неравнотежи, онда организам подлеже болестима. Касније сам и формално студирао хомеопатију у Будимпешти и Новом Саду.

– Медицина је наука која прихвата све за шта се покаже да има лековито дејство. Зашто онда хомеопатија још увек није постала део класичне медицине?

– Зато што још нема доказа о томе како хомеопатија делује. Међутим, има претпоставки, рецимо у модерној биофизици. Једно од могућих објашњења је да функционише на нивоу генетског материјала, на нивоу енергије. Али треба имати на уму да не можемо истим аршинима да меримо хомеопатску и класичну медицину, и доказе у њима. То су као јабуке и крушке, тешко је упоређивати. Са друге стране, ту је и фармацеутска индустрија. Ја нисам њихов потрошач, јер ни ја ни било ко из моје породице није био код лекара већ 10 година. Управо зато фармацеутска индустрија преко науке потенцира то да хомеопатија не ради, јер ми смо конкуренција. Такође, треба има у виду да класична медицина лечи болест, симптоме, док хомеопатија објашњава да је болест на физичком нивоу заправо тек последица менталне неравнотеже, односно поремећаја у енергији, животној сили.

– Али у науци није доказано да постоји „животна сила“.

– Слажем се. Међутим, када услед стреса доспете у неравнотежу, ви ћете оболети тамо где вам је најслабија тачка отпора. Ако су то црева, добићете хронични пролив, ако је на плућима добићете рецимо упалу плућа, ако је на кожи патићете од екцема итд. Хомеопатски лек доводи до тога да животна сила дође на своје место, а онда се и симптоми повуку. Излечио сам много људи са таквим симптомима, а из праксе говорим да је основни проблем обично на менталном нивоу.

„Најбоље је садејство званичне и алтернативне медицине!“

Иако се у много чему нисмо сложили са нашим саговорником, Сечедију никако не можемо оспорити интелектуално поштење. Наиме, не само да је признао да нема научног објашњења за функционисање хомеопатије (иако верује да ће га у будућности бити), већ у пуној мери уважава званичну медицину, што није увек карактеристично за медицинске алтернативце.

„Ја као хомеопат знам своје границе, не бавим се тешким болестима, и мислим да такве дијагнозе не може да носи на леђима један хомеопата. Званична медицина је моћна, јако корисна, хирургија рецимо итд, зато би најбоље било да хомеопатија и класична медицина заједничким снагама помажу људима, да садејствују, као што је то рецимо у Индији. Међутим, скептицизам према хомеопатији је препрека за ту сарадњу.“

Осим интелектуалног поштења, Сечедија одликује и отвореност и људска приступачност, с обзиром да је био спреман да одговори на свако наше питање, иако је знао да прилазимо са критичке позиције, на чему му се и овом приликом захваљујемо.

„Медицинско помодарство“
За мишљење о хомеопатији, уопште алтернативној медицини питали смо и представника класичне медицине, докторку Александру Јовић.

– Које је ваше мишљење о хомеопатији?

– Сама се никада нисам лечила помоћу хомеопатије. Из праксе ми је познато да хомеопатији најчешће прибегавају тешко оболели пацијенти који не виде резултате у класичној медицини, али и особе које привлачи једна врста, ако могу тако рећи, медицинског помодарства. Хомеопатија можда може допринети лечењу поред класичне медицине, али самостално не, а то важи и за све остале алтернативне методе лечења.

– Навели сте разлоге зашто се пацијенти обраћају хомеопатама. Али ако хомеопатија није научно потврђено медицинско учење, зашто се неки људи и даље баве хомеопатским лечењем?

– Сматрам да они који се данас баве хомеопатијом виде у томе корист.

– Како би држава требало да се односи према алтернативној медицини? Да је забрани, да законски наложи да рецимо на паковању препарата видно стоји да нема доказа о лековитом дејству, или нешто треће?

– Мислим да на сваком препарату треба да буде назначено да припада алтернативној медицини, његов тачан садржај, и да доказано није шкодљив по здравље људи. Дакле, не треба забранити, већ само јасно означити. А свако има право на избор сопственог лечења и начина на који ће одржавати здравље.

Да ли мачка лови мишеве?
Иако теоријски принципи на којима почива хомеопатија нису доказани, то још не значи да хомеопатија не помаже. У историји медицине није реткост да за неки поступак или лек није било објашњења како делује, као својевремено за аспирин, али се упркос томе користио из простог разлога што је био лековит. Дакле, да ли мачка лови мишеве, чак и ако не знамо како се то дешава? По свему судећи – не! Низ не појединачних научних истраживања, већ метаистраживања, а то значи системских анализа огромног броја појединачних студија, показује да хомеопатија није учинковитија од такозваног плацебо ефекта – дакле, да нема фармаколошки, већ тек психолошки, сугестивни ефекат. Додуше, у односу на многе надрилекарске праксе, хомеопатија није шкодљива, а у одређеном смислу може бити и корисна за здравствени систем имајући у виду утицај плацеба на незанемарљив број психосоматских, па и уображених болесника међу пацијентима. Међутим, ако ни теоријске поставке а ни лековитост (осим у смислу плацеба) нису доказане, онда хомеопатију и слична учења и методе уопште не треба убрајати у алтернативну медицину, јер тако нешто заправо и не постоји. Наиме, хомеопатија и све оно што се назива алтернативном или комплементарном па и надри медицином представља напросто ненаучну медицину, јер на крају крајева постоји само научна и ненаучна медицина.

(У истраживању учествовали: Немања Вицо и Милан Тодоровић из Техничке школе, Александар Живков, Теодора Аврамов и Александра Чиплић из Гимназије, и Катарина Милић из Економске школе.)