„Informisanje u kulturi – analize slučaja“: Slučaj 2. Grassroot festivali ili “Uradi sam festival” – 1 deo (3)

Grassroots je termin koji najčešće upotrebljavamo za spontano formiran pokret građana, uglavnom iz lokalne sredine, koja se okuplja oko zajedničke akcije, jednog cilja, može imati jednoročni karakter ili produženo delovanje kao pokret sa misijom koja ima za cilj da deluje i kompleksnije rešava neki problem. Grassroots pokreti i organizacije koriste kolektivnu akciju sa lokalnog nivoa za sprovođenje promena na lokalnom, regionalnom, nacionalnom ili međunarodnom nivou. Grassroots pokreti su povezani sa donošenjem odluka odozdo prema gore, a ne odozgo nadole, i ponekad se smatraju prirodnijim ili spontanijim od tradicionalnijih struktura moći.

Grassroot projekti postoje i u kulturi. Formalne i neformalne organizacije kulturnih entuzijasta sve više i veoma često van kulturnog establišmenta organizuju festivale, kulturna događanja različitog profila često koristeći isključivo sopstvene izvore od sakupljenih sredstava iz benefit programa, od ulaznica uz volonterski rad organizatora.

Ovi pokreti su od sredine prošlog veka jedna od veoma važnih mehanizama razvoja kulture, popularne kulture i subkulturnih pokreta u svetu. Naravno, ovakvi oblici samoorganizovanja verovatno imaju viševekovnu tradiciju, poreklo, jer većina narodnih običaja, ima uporište u nekoj spontano nastaloj manifestaciji, u tzv. folkloru. Ono što mi danas percipiramo kao grassroot kulturne organizacije je uglavnom definisano onim “protiv” čega su organizovane, odnosno onim što se smatra društveno potvrđena i oficijelna kulturna politika formatirana u institucijama kulture, a definisana državnom kulturnom politikom. Alternativna kultura, kultura koja dolazi “sa ulice” u vreme kada je doživela svoju “renesansu” u drugoj polovini 20. veka obraćala se uglavnom mladima, novoj generaciji publike, imala je veoma jasan cilj razbijanje utvrđenih obrazaca te društveno potvrđene kulturne politike, imala je oštricu ulice, revolucionarne ideje “menjanja” sveta i obračuna sa tradicijom.

Koliko sve to ima veze sa današnjim vremenom, koliko još uvek Bečejska kulturna scena ima prostora za alternativu, za “kulturne” sadržaje koji izlaze van okvira kulturne ponude u gradu, da li još uvek postoji publika senzibilisana za te sadržaje, da li je i danas alternativna kulturna ponuda uopšte usmerena na mlade?

U poslednjih nekoliko decenija u gradu, kada je u pitanju alternativna kulturna ponuda, posebno ona koja je nastala iz spontanih grassroot pokreta i organizacija, doživela je velike oscilacije. Od 90-tih kada je većina manifestacija u gradu tog profila (od teatarske scene, tribina, muzičkih festivala, izložbi, rejv scene) bila uglavnom organizovana od strane udruženja građana (uglavnom studenata i mladih), pa preko prilično “mračnog” perioda početka ovog veka zbog uglavnom velikog egzodusa jedne generacije koja je ili napustila grad ili napustila “alternativu”, do “novog” talasa i novih manifestacija, festivala koji su svoj “život” započeli negde pred kraj prve decenija ovog veka.

Nešto oko čega se često formirala alternativna kulturna scena u Bečeju uglavnom je bila muzika (sa možda negde izuzetkom sredine 90-tih kada je to bilo pozorište, pa i politika, odnosno političke ideje, donekle). Kraj 90-tih i početak veka obeležila je elektronska muzička scena, većina lokalnih spontano organizovanih festivalskih događanja bila su u cilju afirmacije dj kulture, elektronske muzičke scene. U okviru tih manifestacija organizovane su rejv žurke, koncerti ali uvek sa velikim brojem propratnih manifestacija kao što su izložbe, strip promocije, pozorišne predstave i sl.

Paralelno sa ovim manifestacijama počela je da raste “sledeća generacija” mladih udruženih u nove grupacije koja je organizovala festivale poput Mikrofonije, kasnije Kontrafesta i Iluzija slobode – generacija koja je donekle vratila muzičku scenu panka ili metala, ali i uglavnom izašla izvan političkih okvira u onom klasičnom smislu.Uvela je neke nove “političke” tendencije na bečejsku alternativnu kulturnu scenu. Tokom narednih godina onaj „politički“ deo iz „kulturne politike“ sve više se vezuje za ekološke ideje očuvanja prirode – ukomponovali su u festivalske forme programe koji afirmišu zdravije načine života, mentalno zdravlje, povratak prirodi, povratak tradiciji življenja u skladu sa načelima održivosti. Iako su metal i pank muzički i originalno veoma daleko od ovakvih ideja izgleda da je neka potpuno nova interpretacija pobune i “revolucije” u toku. No, nije to samo naša, ovdašnja specifičnost, deo je to nekog većeg i globalnijeg trenda.

Ono što se danas postavlja kao pitanje je koliko su ovakvi festivali, programi, zaista vidljivi, koliko imaju društvenog uticaja, koliko su te ideje „revolucionarne“ za lokalnu zajednicu ali i uopšte. Pre svega pitanje koje je potrebno postaviti je i koja je ciljna grupa ovakvih festivala, odnosno ko je publika kojoj se organizatori obraćaju. Da li je zaista cilj ovih projekata neko kulturno-političko delovanje ili su to pojedinačni oblici eskapizma. Ono što svakako ovde izlazi izvan obrasca delovanja grassroot kulturnih pokreta do sada je da su ovi festivali, manifestacije sve manje vezani za mlade, da ih sve manje organizuju mladi i da su mladi retko publika koja posećuje ove manifestacije. Većina od organizatora ovih festivala i manifestacija, pa i publike polako zalazi u sredovečne godine, muzika koja je osnova ovih programa takođe je muzika sada već sredovečne generacije. Da festivali nekada „alternativne“ kulture postaju „manifestacija eskapizma“ za starije generacije?

Festivali, posebno oni originalno proizašli iz „naroda“ su do sada, barem bi tako trebalo da bude, bili mostovi između ljudi, generacija i mesta, povezujući lična sa kolektivnim iskustvima. No, ne treba zaboraviti i da festivali imaju društvene, ekonomske i političke aspekte koji su konstruisani društvenim uticajima vremena i mesta. Jednostavno se više ne može reći da je neki takav spontano organizovan događaj samo incident, odnosno da nema neki širi društveni uticaj. Svakako nije to samo običan kratkotrajni predah u svakodnevnom životu naših sugrađana, festivali koje organizuje okupljena grupa građana po grassroot principu su mnogo više od toga. Savremeni kulturni festivali često ukazuju na složene i neprijatne tenzije između socioekonomskih strategija komercijalizovanih kulturnih politika establišmenta i stvarnih kulturnih potreba različitih zajednica.

Pregledom razvoja ovih spontano organizovanih festivala kao dela urbane kulturne ekonomije, kroz lokalnu prizmu, ovaj serijal članaka trebalo bi da pokaže kako ovakvi festivali, odnosno grassroot organizacije koje ih organizuju, menjaju kulturnu politiku u zajednici ali i kako mogu da istovremeno formiraju i pokažu jasnu socijalno-društvenu sliku jedne lokalne zajednice.