На други поглед
ИВАН КОВАЧ
МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ КРИТИЧКО МИШЉЕЊЕ (2)
У прошлом је тексту сумња означена као кључна полуга научног метода и критичког мишљења. Потребно је, дакле, сумњати, али колико, на који начин? Постоје, рецимо, они који сумњају да је људска нога крочила на Месец, који с резервом узимају добробит вакцинације (стручњаци сматрају да је управо антиваксерски покрет заслужан што Србија има највећу стопу оболелих од малих богиња у Европи у првих шест месеци ове године), постоје сумњичавци у вези са климатским променама и људском одговорношћу за исте, или са чињеницом да је у Сребреници почињен ужасан злочин. Ту се, јасно, не ради о хвалевредној опрезности, о промишљеној задршци „трипут мери, једном сеци“, о хладноглавом одбијању да се било шта узме здраво за готово, на веру, о захтеву за независном провером. Сумњичавост попут оне спрам злочина у Сребреници обично на другој страни крије тешку задртост и лаковерност. Није компликовано уочити недоследност тј. двоструке аршине у доказним стандардима – у туђа злодела слепачки се верује, док се сопствена узимају с „трезвеном“ резервом. Сумња ту, дакле, није генерална, непристрасна, већ селективна и тенденциозна. Уосталом, када остајемо при сумњи упркос доказима ми нисмо скептици, ми смо негатори. Препоруку да је „добро имати отворен ум, али не толико отворен да ти мозак испадне ван“, ваља употпунити увидом како је и затвореност штетна јер мозак у загушљивој стешњености такође страда. Наивац верује и кад не треба, док негатор не верује ни када би требало.
Напослетку, принцип nullius in verba илити никоме на реч (не веровати), иако користан – видели смо то и на примеру благоглагољивог продавца половњака из претходног текста – носи у себи проблем. Неверни Тома је с правом, такорећи научнички тражио да се сам, сопственим очима, а и знатижељним прстима, увери у истинитост Исусовог васкрснућа јеретички пркосећи учитељевим речима „блажени су они који не видеше, а повероваше“. Наиме, ваља се подсетити Фајнманових речи из претходног текста: „Прво начело је: не смеш варати самог себе – а себе ћеш најлакше преварити“. Не само да нас чула варају, него и наш разум. А чак и када би то у шта смо се уверили „својим очима“, „на својој кожи“ било тачно, питање је да ли би сопствено искуство било оправдано поопштавати. – Да ли, рецимо, то што пушимо и пијемо а доживели смо деведесету значи да су дуван и алкохол безопасни?! У вези са видети-својим-очима скептицизмом увек се сетим другара из школе који је спонтано, чак и на часовима историје мртав ‘ладан промовисао ову врсту сумњичавости неуморним запиткивањем „како знаш, јеси био тамо?“. Не сећам се више колико је доследан био у својој хиперболичној сумњи, али таквo наизглед радикалнo и генералнo неповерењe, да се ништа не може знати са сигурношћу, обично завршава у скептичкој јами, у општем релативизму, јер ако се ништа не може знати, то значи и да се ништа не може негирати, а отуд, коначно, и да се све може тврдити. Ка истом отровном релативизму смера и мудријашка опаска како „наука не зна све“. – Свакако да наука не зна све, али зна шта зна и зна шта не зна. Ту не само да се са прљавом водом настоји зафрљачити и дете, него се и накнадно сва та псеудонаучна, надрилекарска, заверолошка и друга мутна вода покушава некако врнути у корито.
Посве радикална и доследна јесте једино филозофска сумња. Мислилац Рене Декарт је сам себи упутио сву силесију најнезгоднијих скептичких аргумената с циљем да утврди шта то човек изван сваке сумње може знати. Шта ако, пита се Декарт, постоји бог склон подвалама – да ли би могао удесити да нам се само чини како сада, ето, седимо у фотељи и прелиставамо Бечејске дане, док смо заправо на неком другом месту?! У осавремењеној верзији аргумента били бисмо тек мозгови потпољени у теглама које преко жица и компјутера стимулишу подвалантски неуронаучници. И заиста, ми ни у ком случају не можемо доказати како то није случај, али све ипак остаје само интелектуална вежба, без веће практичне вредности, јер чак и да јесмо тек обична мождана туршија, свеједно смо животно заинтересовани да је фотеља у којој (нам се чини да) седимо удобна, да су текстови у новинама које управо прелиставамо добри, да ручак који нас очекује буде укусан.
За разлику од цепидлачке филозофске сумње и солипсизма тј. становишта да не постоји ништа друго осим нашег духа и менталних стања (или макар да супротно није могуће утврдити са извесношћу, а што је за Имануела Канта „вечни скандал за филозофију и људски ум“), премда то нико уистину не заговара осим психотичних несрећника – научни скептицизам је умеренији и неупоредиво кориснији. Заинтересован је пре свега да потисне „све страсти које нас прате на путу спознаје, осим истинољубивости“, да буде средство против заблуда, пренагљеног суђења, ирационалних уверења, али са свешћу да ипак, како гласи пословица, „ако нешто изгледа као патка, гега се као патка, кваче као патка, плива као патка, вероватно је у питању патка“. Научничка сумњала не прихватају ништа без одговарајућег поткрепљења, а посебно се не уздају у први утисак.
Јасно, људе и појаве не треба проволопташки оцењивати, судити „по корицама“, јер иако изглед може штошта разоткрити, могуће је и да нас потпуно заведе. Често на основу неке појединости формирамо укупан утисак о особи. У психологији је та наша склоност, да о целини просуђујемо на основу дела, позната као хало ефекат (у следећем тексту позабавићу се управо таквим индуктивним закључивањем). Код ефекта ореола на основу једне добре особине закључујемо о ваљаности читаве особе, док код ефекта рогова на основу једне лоше особине закључујемо о рђавости особе у целини. На основу површног утиска, једног или неколицине примера ми формирамо уверења која битно утичу на наше одлуке, а касније им је тешко одупрети се упркос свим контрапримерима. Заправо, многа наша уверења формирамо и без икаквог искуства, унапред, напросто зато што нам одговара да тако мислимо. Предрасуде и погрешне генерализације од којих болујемо тичу се свих могућих наших Других – Хрвата, имиграната, „Цигана“, „Шиптара“, Јевреја, сиромаха, „педера“, плавуша итд. За разлику од претпоставки којима свакодневно баратамо, а код којих смо свесни да нису дефинитивно проверене, па их још нисмо усвојили, предрасуде подразумевају готов, довршен „ма знам ја њих“ и „ма знам ја све то“ поглед на свет. Писац Чехов примећује како се „други део живота код паметног човека састоји у ослобађању од лудости и предрасуда и погрешних мишљења које је стекао током првог дела живота“.
Стати и двапут размислити ваља и код, рецимо, процењивања ризика путовања аутом и авионом, те код доживљаја повољности цена јер, на пример, износ 999,99 испрва изгледа као деветсто и нешто, а на други поглед је равно хиљадарка. Или замислите да сте у кафани и да сте наручили пиво и кафу, што укупно кошта 150 динара. Ако је пиво скупље од кафе 100 динара, колико онда кошта кафа? На прву лопту одговор је 50, зар не?! А на другу? Напослетку, шта видите на слици – бели (непостојећи) квадрат или, пак, четири (постојећа) непотпуна круга?