Није музика него бука

Лето је већ одавно почело али чини се до средине јула некако стидљиво, осим оних неколико дана током трајања фестивала Бечеј ноћу углавном је било мирно у граду… чак и током викенда. Али неколико последњих недеља, судећи по свему, угоститељи се максимално труде да надокнаде пропуштено и да се међусобно надвичу покушавајући да на тај начин призову госте. То би могло да буде једино објашњење због чега је неопходно да у баштама које су скоро једна до друге или максимално на 50 метара удаљености свирају два различита оркестра уз максимално повећану јачину звука. Осим што се градом шири несносна какофонија непрепознатљивих звукова и буке просто је немогуће да неко у томе и ужива, осим уз огромне количине алкохола. Једно је сигурно за становнике града који живе у непосредној близини центра сваки викенд је агонија.

Нови Закон о заштити од буке, који је прошле године ступио на снагу, требало би да полицију и инспекцију потера у чешћу контролу угоститељских објеката јер у Бечеју не постоји комунална полиција која се тиме бави у већим градовима. Ове две службе према овом закону морају бити опремљене фонометрима, као и да буду акредитоване за ову врсту послова. Како год, најважније је да буду што више на терену.

Власници угоститељских објеката према новом закону свакако подлежу одређеним правилима када је ниво буке у питању. Ако кафеџије желе да вече у локалу с музиком прође вез пријава, морају да уграде звучну изолацију, што аутоматски ствара додатни трошак овој грани привреде која је ионако десеткована након две године пандемије. Наравно, све је то под условом да их неко на то упозори или санкционише јер уколико нема никакве контроле то сигурно сами од себе неће урадити.

Квадрат акустичне заштите објекта креће се од 50 до 60 евра, што значи да би за локал од 100 м2 трошак био између 5.000 и 6.000 евра. Но то није једини трошак, јер пре самих радова на изолацији власници локала морају да плате и излазак на терен стручних лиценцираних лица и консултације о заштити од буке што такође кошта око 5.000 динара као и за израду елабората за шта је најчешће потребно издвојити око 200 евра. Изгледа да се највише исплати мало пригушити тон. Искуства из неких других градова кажу да власници често ураде елаборат и онда се предомисле кад виде колико ће све то да их кошта. Са свим овим наведеним ценама, већина власника локала иде или на ризик, или рачуна на то да ће их инспекција заобићи, да се нико неће жалити. Чак и уколико не иду редовно у контроле и полиција и инспектори морају да реагују на пријаве грађана. Ово се углавном решава интервенцијом полиције која на лицу места „угаси музику“ и најчешће све остане на томе.

Када је реч о санкцијама које закон предвиђа, уколико предузеће или друго правно лице учини прекршај, поред новчаних казни које нису мале, постоје и заштитне мере одузимања предмета који су употребљени или намењени за извршење прекршаја, односно који су настали када је прекршај учињен. Казне су 200.000 динара за правна лица и 50.000 динара за одговорно лице у правном лицу, док је казна за предузетнике 100.000 динара. Применом новог закона о буци полиција има проширене мере овлашћења. Има могућност мерења буке и кажњавања на лицу места, док се објектима који понове прекршај у наредних годину дана може одузети уређај са ког се емитује бука..

Све ово се мање-више односи и примењиво је углавном на затворене објекте јер ту је донекле могуће применити прописе, измерити буку, санкционисати власнике локала и натерати их да инвестирају у звучну изолацију, али је све то много проблематичније са баштама током лета.

Читав простор бечејског ноћног живота и „забаве“ у граду је концентрисан на максимално 200 метара раздаљине са начичканим локалима који се налазе одмах поред неколико насеља са колективним зградама у Бечеју што је прилично велики проблем јер је то озбиљно узнемиравање веома великог броја грађана. Друштвене мреже након сваког викенда брује од расправа на тему буке и живе музике и углавном учесници заузимају дијаметрално супротне ставове, од оних који заговарају „живот у граду“ и потребу „младих да се забављају“, и који обично „протерују“ незадовољне власнике станова у центру града на „салаш или у Ново Село“ до оних који заговарају право на миран сан и одмор па и за оне смртнике који живе у зградама преко пута тих локала. Наравно, све то на крају остаје на бесмисленој расправи која само још више узбурка јавност али се проблеми не решавају.

Неко компромисно решење могло би се можда и пронаћи да постоји мало воље, јер просто је невероватно да мешање четири врсте музике на 100 метара може било коме да прија током изласка, као што је невероватно и то да ће гласна музика (или бар гласнија од конкуренције) довући било кога у град о чему сведочи и чињеница да су кафићи све празнији, па и викендом. Жива музика пева, велики звучници тутње и праве несносну буку за три попуњена стола … можда је време да поједини локали смисле и неки други садржај осим музике али за то је потребно мало више маште а можда и другачија публика. У међувремену док се не пронађе неки компромис једино решење је примена закона.